Ti u mojoj poeziji živiš vanvremeno, mirno i tiho,
Zavečio sam ljubav prema tebi kroz glas i slova.
Dok si ti spavala, ja sam planinske vrhove njiho,
Jurio vetrove i oluje od tvoje kuće, sigurnog krova!
Obasipao sam te rečima kao laticama ruže,
Ne želeći da tvoj san o sreći ikada presahne.
Lepotu žene često zloljudi zveroliki okruže,
A htedoh da ti ljubav tanane mirise udahne!
U mojim pesmama si bistrooka s Olimpa muza,
Nemerljive lepote, čistote, kristalnog uma i daha.
Spašavao sam te od zlosanice, tugovanja i suza,
Znajući da sam naspram tebe sićušna šaka praha!
Svi junaci sveta su zazidani u sopstvenu Troju,
Ja uzidah sebe u Pesmu, tek zbog tvoje slobode.
Otrgao sam te od urok pogleda, bezvidu, nespokoju,
A mene u mojoj Troji može i vrh mača da probode!
Sve Penelope u vaseljeni potajno i samuju,
Zato pokušah da te cvetom pesme izlečim.
Možda u meni još uvek poneke želje tamnuju,
Često kao Ikar pred svojim ambisom klečim!
Poklanjam ti sopstvene misli, osećaje i nade,
Netruležne stvari jedino gode tvojoj mekoj duši.
Oslušni samo, ispevao sam ti bezbrojne balade,
U ambis večnosti sad može um da mi se uruši!
Kada te pitaju o prolaznosti čoveka i življenja,
Mirne duše možeš reći da si u pesmama večna,
Jer ti si postala sjajkasti, večni dijamant divljenja,
Prefinjena melodija, kao simfonija zvečna i tečna!
Na kraju, kad se lirika u meni šapatima zagasi,
osvanuću u dalekoj plaveti serafimske atmosfere.
Ne plači, jer i ti si iz zvezdarja, i znaš ko si, da si…
S lica izbriši suzu, nek` topao obraz moj dah ti spere!
Rača, 09.12.2015.
Saša MIĆKOVIĆ
