O ZNANJU
Jedna od misli vodilja čitavog progresa je: učiti, učiti i samo učiti. Verovalo se da je znanje jedini izlaz i putokaz čovečanstvu. U večitoj borbi sa zlom i nepravdom mislilo se da pobedu može izvojevati samo znanje. Mnogo je misli, pesama, slavopojki, hramova, podignuto u slavu znanja.
Svaki bukvar počinje pesmicom:
„Znanje je snaga, znanje je moć, učite deco dan i noć!“
Međutim,
Učite deco dan i noć – pa ćete videti kako ćete proć’!
Šta se dogodilo u drugoj polovini dvadesetoga veka? Niko nije pretpostavljao kakve katastrofalne posledice mogu imati znanje i učenje. To se pokazalo tek kad je bilo kasno, kad je veliki deo čovečanstva poverovao u spasonosnu moć znanja i krenuo na večernje škole i kurseve.
Svi koji su poverovali u moć znanja i nešto naučili, osetili su koliko su pogrešili. Ali se više nije imalo kud. Ono što su jednom naučili nisu mogli lako zaboraviti.
Posledice lakomislenog učenja pretrpeli su svi koji su učili: oni koji su samo osetili ukus znanja, a pogotovo oni koji su stekli najviše obrazovanje.
Najgore su prošli oni koji su, koristeći gužvu, trenutnu popularnost i konjunkturu znanja, halapljivo i kratkovido naučili sve što su mogli, bez mere i obzira. Pošto živimo u vreme kad čovečanstvo više zna nego u bilo kom drugom vremenu – možete misliti koliko su mogli naučiti neobuzdani pojedinci. Verujući u trajnu vrednost znanja, saznali sve što su stigli i tako otišli najdalje u svojim zabludama i poverenju u znanje.
Oni koji nešto znaju misle da je sva sreća u znanju. Njihova vera u znanje takva je da znanje stavljaju iznad svega, ne vide dalje od znanja.
Čiste savesti su samo oni koji su, uprkos uslovima, komforu, stipendijama, knjigama, izumima, saznanjima, ostali po strani, mudro pretpostavljajući da znanje nikada nikoga nije usrećilo i da mnogo znanja ne može voditi nikakvom dobru.
A šta se dogodilo sa onima koji su poverovali u poslovice i večne istine?
Pored toga što su, učeći izgubili grdno vreme koje su mogli iskoristiti pametnije – sa tolikim znanjem neminovno su postali intelektualci, i to nepošteni i sumnjivi. Po ovoj teškoj reči možete i sami prosuditi težinu prestupa i posledice učenja. Reći poštenom čoveku da je intelektualac znači sručiti mu u lice da je: izdajnik gluposti, dokoličar, kritizer, neurastenik, čiraš, koprofag, pozer, pseudo, šatro, nadri, kobajagi, neznalica, medijum, leglo, mrak, impotenko, naočarac, ćelavko, idealista, sanjar, idiot, književnik, sumnjalo, kontra, opozicija, desni, levi, utopist, destruktivac, dezorijentisan, punkt, renegat, mršav, zna se ko, zastavnik mraka, nosilac, nedouk, arhivar, činovnik, melanholik, tuć, malokrvan, sentimentalan, razmažen, ničiji, ironičan, zakeralo, problem, glavobolja, frazer, metafizičar, snob, unutrašnji emigrant.
Sve su to imena zlatna i lepa, kojima Srbin svom detetu tepa.
Na drugoj strani, ponekad i na prvoj, čitamo da se u naše vreme pridaje najveći značaj znanju i obrazovanju.
Međutim, sve je manje onih koji se posle svega lepe na taj mamac.
