20. Septembra 2019. | 22:37
Početna / Strip / Sećanje na Knjaza

Sećanje na Knjaza

Karađorđevići i Obrenovići… Pre nego što su se domaći mongoloidi svađali koji od dva trećerazredna kluba je bolji u sportu (Crvena Zvezda ili Partizan), svađali su se kog da podržavaju u borbi protiv okupatora, bilo rojalistički nastrojene i ne preterano moralno čiste četnike ili komunistički nastrojene i podjednako ne preterano moralno čiste partizane. No još i pre toga, Srbi su imali dve struje kojima su se klanjali, struje koje izgleda i dan-danas traju, iako je realno samo jedna preživela u vidu živih ljudi, naslednika bez zemlje. Odnosno, da budem jasan, samo je jedna preživela kroz glavnu porodičnu liniju, sa sve zvaničnim titulama.

Da, reč je o kraljevskim dinastijama, prvim koje su Srbi imali nakon toliko godina turske okupacije. I poput svih dinastija, i ove imaju svoje ne preterano kvalitetne elemente. Primera radi, Petar 2 Karađorđević je šmugnuo iz Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata. Njegov otac Aleksandar je zaveo kratkotrajnu diktaturu koja bukvalno ničemu nije korisno doprinela. Sa strane Obrenovića, svi znaju kakva je bila vladavina kralja Aleksandra i kako se završila. Uz to, rodonačelnik dinastije, kao i tema stripa o kome ovaj tekst govori, je za života vladao apsolutistički, a naredio je i ubistvo rodonačelnika druge pomenute dinastije, što je ostavilo loš ukus u ustima tadašnjih Srba, do te tačke da se i dan-danas o dotičnom knezu govori sa izvesnom dozom prezira.

Naravno, ništa nije tako jednostavno u istoriji. Knez Miloš Obrenović, prvi pravi srpski vladar nakon vekova osmanske dominacije, je poput mnogih vladara pre i posle njega donosio nezahvalne odluke u svom životu. Naravno da nema mnogo opravdanja u tome što je naredio ubistvo Karađorđa, čoveka koji je podigao Prvi srpski ustanak i zapravo podstakao Srbe da se bore za slobodu. No, istorijski gledano, treba naglasiti i sve Miloševe podvige koji su Srbiju popeli do ranga autonomije, kasnije i samostalnosti.

Domaća istorija je vazda bila plodno tle za stripove. Naravno, Istorijski muzej Srbije je želeo da iskoristi ovaj medij da ispriča priču o knezu Milošu, stavljajući akcenat na ključne događaje, ali sa izborom da se sve to ispriča kroz sećanja kneza na samrti. Usledio je album koji je na više načina jako dobar, ali pak na par načina…pa, blago rečeno čudan.

izvor: www.blic.rs

Ajd odmah to da smaknemo. Za početak, teško je reći ko je tačno izdavač, s obzirom da se motaju dve verzije stripa zvanog „Eto mene, eto vas: sećanja kneza Miloša na Drugi srpski ustanak“. Prvu je izdao Istorijski muzej, a drugu verziju „System Comics“ iz Beograda, koji je, ako se ne varam, prvo služio samo kao distributer. Ne znam tačno priču (ako se ne varam, i ona sama ima neke mutne elemente), samo znam da to nije prva konfuzija vezana za ovaj album. Druga je vezana za pisca scenarija. Crtež nije problem, radio ga je majstor srpskog stripa Goran Đukić Gorski. Ne samo da je i ranije pokrivao istorijske teme (odavno je odomaćen kao ilustrator „Politikinog Zabavnika“) već je i ranije pokrivao srpske vladare i istorijske ličnosti, konkretno svetog Savu – sa stripovskim saradnicima Banetom Kercem i Sibinom Slavkovićem – i Karađorđa. Međutim, ovaj strip ne navodi scenaristu. Navodi, zapravo, tri osobe koje su „napisale tekst“ – redom, to su Borislav Korica, Vladimir Merenik i Boško Ljubojević. E sad, ima velike razlike između reči „scenarista“ i sintagme „napisali tekst“, pogotovo zato što ovaj strip ima uvodni tekst, pa predgovor, pa sam strip, te na kraju biografije svih aktera iz priče, plus rečnik manje poznatih reči. Iskreno, ne znam ko je od ove trojice pisaca pisao šta, a to treba navesti jasno. I naravno, tu je možda i najveća mana ovog stripa, korišćenje Comics Sans fonta em na korici, em unutra. Jeste, ne deluje toliko upadljivo na prvi pogled, ali što ne iskoristiti neki ćirilični font koji zapravo izgleda ljudski? Ovo stvarno odudara od stripa i izgleda kao da je neki amater sa tri cela dana rada na Fotošopu skarabudžio naslovnicu na brzaka, a ne kao da je ovo projekat koji je inicirala jedna ozbiljna institucija poput Istorijskog muzeja, a finansiralo Ministarstvo kulture. Inače je pre izlaska stripa rađena i izložba Gorana Đukića Gorskog u Konaku kneza Miloša u Topčideru, a upravo sa radovima koji su kasnije dospeli u ovaj album.

Ali ovaj strip ima svojih jakih strana. Primera radi, nema mnogo stripova koji se bave pričom bilo kog od Obrenovića. Šta god mislili o njima (a iskreno, nisam ni ja neki ogromni ljubitelj istih), bili su instrumentalni u toku naše istorije. Ne zove se bezveze glavna šetačka ulica po jednom od Obrenovića. No ovde je reč o samom Milošu. Kao što rekoh, nisam preterani ljubitelj istog, pogotovo zato što je u toku same vladavine umeo da se ponaša podjednako apsolutistički kao tadašnji monarsi širom Evrope. Međutim, jedno je kritikovati, a drugo vladati. Mnogi ljudi zaboravljaju da je Prvi srpski ustanak bio borba, dok je Drugi pretežno bio jedan ogroman diplomatski poduhvat. Naravno, bilo je i bitaka, ali nisu ni pod tačkom razno dostigle snagu i slavu bitaka iz Prvog. Međutim, Miloš, iako nepismen, je znao da rukovodi državom i da donosi prilično komplikovane diplomatske odluke, pogotovo kada pregovara sa silom koja je i u to vreme bila zavidna. A kad smo već kod nepismenosti, čovek je osnovao masu škola i obrazovnih ustanova. Da ne nabrajam tačne brojke, uposlite lokalni udžbenik iz istorije i samo će se kas’ti. Iako Srbija nije dostigla nezavisnost za njegovog života, uspeo je da izdejstvuje punopravnu autonomiju, kao i da udari temelje države koja će nastati, kako pravne tako i vojne, civilne, društvene i ine druge. Znao je da će bune da oštete odnose koje je pažljivo gradio sa neuporedivo većim Osmanlijama, te je na kraju svoje prve vladavine abdicirao u korist svog sina Milana (ranije bune je prilično nemilosrdno gušio). Ukratko, knez Miloš je znao da uradi gnusno delo za dobrobit zemlje za koju se borio, prvo oružjem, a potom predgovorima.

Drugi plus je crtački stil Gorskog. Naravno, ne može se drugačije ni očekivati od jednog od autora licencnog „Tarzana“ i saradnika američkih izdavača tokom devedesetih. Njegov realistični pristup nije rigorozan kakvi umeju da budu kod drugih autora. Njegovi likovi odišu nekom epskom notom, gde recimo Karađorđe, čak i kada je u najgorem mestu u svom životu (i.e. pred kraj Ustanka), izgleda podjednako nepobedivo i stameno kao na istorijskim portretima. Meni lično je najbolje ispao hajduk Stanko. Onakav crtež sa onom scenom treba uraditi kao statuu (ne odajem koja scena, pročitajte strip). Čak su i struktura kadrova i odabir boja na mestu, pogotovo ako se ceo splet događaja samo prati po njima. U prevodu, ako bismo samo čitali strip bez obraćanja pažnje na tekst i raspored likova, samo bi boja uspešno nagoveštavala šta se zbiva i ko strada.

izvor: www.bookvar.rs

„Evo mene, eto vas“ će drugačije rezonovati kod maltene svakog sledećeg čitaoca. Mada je sama činjenica da je izašao indikator nečega. Naime, čak je i naša „savremenija“ istorija više nego odlična tematika za devetu umetnost. Iskreno, sad bih radije da čitam ceo strip o Hadži-Prodanovoj buni ili o Balkanskim ratovima, ili pak o bilo kom vladaru iz ove dve dinastije (sem trenutnih potomaka; oni ionako već nemaju šta da ponude) pre negoli još jedan strip o Boju na Kosovu ili o Nemanjićima. I da se razumemo, ne zato što mi se te teme ne sviđaju, daleko od toga. Jednostavno, imamo bogatu istoriju koja je prilično zaguljena i uvrnuta, i to bi valjalo prikazati majstorskim crtežom ljudi poput Gorskog. No ima vremena, biće i toga.

Jedan kuriozitet za kraj. Na forzecu, gde se navode autori, izdavač, štamparija i ostale pikanterije, nalazi se šest ilustracija koje nikako ne idu uz strip. Šest portreta na kojima su tri žene i tri muškarca. Zdravom logikom (i s malo guglanja) mogu da pretpostavim da su šestoro zapravo autori („scenaristi“), urednica, lektor i žena koja je radila dizajn i pripremu. Dakle svi navedeni na forzecu sa isključenjem samog Gorskog. Međutim, niko od njih nije odeven u savremenu odeždu, već svi deluju kao da su iščupani iz različitih vremenskih razdoblja naše istorije. Nije bitan podatak po sam strip, ali je lep način da se ispoštuju kolege.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).