18. Decembra 2018. | 22:54
Početna / Film / Slabost

Slabost

Ukoliko niste, obavezno gledajte predavanja Džordana Pitersona. Ovaj klinički psiholog iz Kanade je postao vrlo prominentna, vrlo zajebana javna figura maltene nenamerno i najčešće je poznat medijima (i fanovima) po ustajanju protiv forsirane političke korektnosti i ideološki obojenog govora koji se nameće zakonom na štetu slobode govora. Međutim, njegovi učenici ga znaju po nečemu znatno vrednijem, po njegovim predavanjima koja pokrivaju ogromna naučna i istraživačka područja. Čovek je gromada intelekta, i slušanje samo jednog od ovih predavanja dovoljno govori posmatraču da Piterson ima prilično dobru naučnu pozadinu potkrepljenu dokazima, statistikom i logikom. Naravno, ne morate da se slažete sa svim što kaže (koliko god da ga cenim, ni ja se ne slažem sa svim što izlaže), ali znate – i morate priznati – da nije do svojih zaključaka došao „na brzaka“ i prekjuče, već tek nakon velike akribije, ogromnog volumena pročitane materije, itd.

Jednu stvar je pomenuo više puta koja mi je ostala kao mentalna zabeleška za kasnije. Naime, urgirao je i učenike, i kolege, i saradnike, pa i kritičare da odgledaju dokumentarac „Kramb“ iz 1994. godine ako žele da saznaju više nego što bi ikada hteli o silovanju, zlostavljanju, nasilju i sličnim društvenim boljkama. Naglasio je da je ovo jako težak film, koji ne ostavlja gledaoca na istom mestu nakon gledanja.

A stripovski svet zna ko je Robert Kramb. O, i te kako ga zna. Čovek je postao fenomen relativno brzo i relativno bizarno, i naravno i dan-danas je nesputana legenda američkog andergraund stripa. „Gospodin Prirodni“, „Mačak Fric“, „Zap“ magazin, te „Keep On Truckin’“ – lista se ne isušuje. A ima, naravno, publiku i u Srbiji, a i dobra poznanstva (Zograf, na primer) među našima. Njegova prva (i po svoj prilici poslednja) poseta našoj zemlji je bila na Međunarodnom salonu stripa 2012. godine, u stripovskom društvu supruge Aline i još jednog andergraund majstora, Gilberta Šeltona. Nije neko ko voli pažnju, veliku publiku, pa ni putovanja, ali eto, prilika je bila savršena, putovao je po Evropi, pa što da ne iskoristi da svrati i do nas? Izdavačka kuća „Komiko“ je za domaću publiku spremila maltene ceo njegov katalog poznati(ji)h radova u prilično luksuznom izdanju (pre toga se u izdavanje Kramba dao „Lom“), tako da se sa Krambom-umetnikom možete upoznati preko istih. Ali ako biste hteli da se upoznate sa Krambom-čovekom, dokumentarac Terija Zvajgofa od pre skoro četvrt veka vam je savršena startna tačka.

izvor: Wikimedia Commons

Prva scena filma „Kramb“ – stara muzika iz verovatno četrdesetih dirinči na gramofonu, matore ploče naređane na polici „pod konac“, statue grotesknih, povećih, razgolićenih i prilično obdarenih žena na stolu, gomila skica i crteža svuda po stanu, a u jednom kutu, pored stola, je Kramb. Sklupčan, sa glavom nabijenom u kolenima, kao mala koštava kugla koja se klati, ne preterano daleko od predstave vojnika pod post-traumatskim stresom. Ova scena vam sve govori o filmu. Od početka do kraja, imaćete bizarna suprotstavljanja veličine Krambovog dela i bića i apsolutnu ništavnost ovog čove koji voli da crta.

Kramb je tada zakoračio u pedesete. On i Alina su planirali da se presele u Francusku, gde i danas žive (kupio je kuću bukvalno za kofer starih skicarnika), ostavljajući ruralnu Kaliforniju iza sebe. Ne vole američko moderno društvo, mada Kramb nije fan ni Evropljana, gde se Alina slaže. Prva stvar koja vam upada u oči je upravo taj disbalans – nikada u životu nećete videti osobu koja toliko ne voli svet oko sebe, a opet koja se toliko često, maltene nezdravo smeje. Naravno, osobe koje se često smeju nisu retke. Lično poznajem jednu drugaricu kod koje, na primer, većina prvo primeti crnu kosu, jako lepo izvajano telo, veštine u programiranju, ljubav prema video igrama, ali kod koje sam ja primetio da maltene svaku rečenicu završi blagim i flegmatičnim kikotanjem. Isto to kikotanje sam primetio kod jednog mladog studenta srpskog jezika (u vreme kad sam ja bio em student, em mlad) sa dugom kosurinom i očima koje ukazuju da nije osoba od konflikta. Bukvalno isti taj kikot ima i Kramb. Retko je videti ga da završi izlaganje, a da se ne nasmeje.

Ovo ne bi bilo toliko jezivo da su situacije iole normalne. Ali retko šta je normalno kod Krambovog života. Odrastao je uz dva brata i dve sestre u porodici koju je razdirao alkohol, zloupotreba droge i lekova, svađe i nasilje. Maltene kod svakog muškog člana porodice se razvila neka teška, patološka seksualna opsesija, i nema tog člana koji nije oštećen na isti način. Krambove sestre su odbile da budu u dokumentarcu, ali su braća i te kako učestvovala. Stariji brat, pokojni Čarls kome je film i posvećen, je morbidni primer izgubljenog života. Samo kad ga pogledate, jasno vam je da tu nešto…ili pak ništa nije u redu. Odebljao, praznog pogleda, grize prst, sedi na krevetu štrokav i bez mnogo volje za pokretima, a deli bizarno smejanje svog mlađeg i popularnijeg brata. E sad, nije svakome smešno kada kaže da je izgubio seksualni nagon pre maltene pola decenije. Nije svakom smešno kada kaže da je, kao klinja, imao poriv da mlađeg brata prebije na mrtvo. Nije svakom smešno kada zna da je neko imao seksualnu opsesiju prema dečaku iz crno-belog filma „Ostrvo s blagom“. Niti je svakom smešno kada priča o bolesti svoje majke, ili lekovima koje pije, ili napada koje ima. Ali Robertu i Čarlsu jeste. Robert bi se čak smejao tako strastveno kao da ste mu upravo ispričali najmasniji vic ikada. Ne treba naglasiti da se Čarls Kramb ubio godinu dana nakon što su snimali dokumentarac.

foto: www.flickr.com

Drugi brat nije ništa bolji na tom polju. Mršavi Makson Kramb je u to vreme radio kao slikar u San Francisku. Naravno, slike mu nisu preterano interesantne za gledanje, a iskreno ni njegov stan. Nedostatak nameštaja i generalni prazni izgled celog tog životnog prostora opet naglašava da Makson nije u sve četiri. I kroz njegov razgovor sa Robertom saznajemo da je pod zakletim celibatom, iz praktičnih razloga. Prvi je taj da mu seksualni čin zadaje epileptične napade, pa i da hoće – ne može. Drugi je tek jeziv – onako nonšalantno, Makson pripoveda kako je seksualno zlostavljao žene na ulici pre nego što je dobijao epi-napade. Naravno, ova zlostavljanja nisu toliko ozbiljna kakva umeju da budu, mahom se svode na svlačenje na javnom mestu i prepipavanja, ali to nije izgovor ni pod tačkom razno. I naravno, Robert sve ovo prima smejanjem. Makson povremeno sedi na ekserima i guta pantljiku da bi „pročistio debelo crevo“, koju izjutra samo propere i iskoristi nanovo kad zatreba.

Sada već kopčate da mnogo toga fali porodici Kramb. Ali treba skrenuti pažnju na samog Roberta. Robert je čovek od reči. Ne voli da mu se dela prevode u drugi medijum. Po produkciji Bakšijevog filmskog uspeha „Mačak Fric“, inače adaptaciji stripa Kramba, Robert se toliko razjario da je maltene odmah istog mačka ubio u stripu. Apsolutno ništa što radi nije za novac, niti želi neku slavu i hvalospeve. Zato je ceo život ostao ekonomski „naš“, iako je mogao da se namlati para. Naravno, Krambovi seksualni porivi takođe nisu preterano normalni. Sam detalj da se kao malo dete ložio na Duška Dugouška govori dovoljno. Kao i to da se zadovoljava gledajući sopstvene crteže. Ali njega žene privlače na sasvim drugačiji način. Kramb je poznat po tome što stalno prikazuje krupne, korpulentne žene, sa dlakavim nogama, čvrstim rukama, enormnim grudima i zadnjicom koja može da odvaljuje sefove. Čizme su mu takođe česti detalj, što se da videti po samim crtežima, a što takođe dobija objašnjenje u filmu. Najbolji sažetak njegovog odnosa sa ženama daje jedna od gospođa intervjuisanih u filmu. Probaću da parafraziram. „Kramb voli da ne bude prisutan u toku seksa. Kad god je neka scena u pitanju, uvek sebe stavi negde u pozadinu, kao da je nebitan.“ I ovo govori mnogo, ne samo o njegovom odnosu sa nežnijim polom, već i o njegovom odnosu sa svetom.

Ali je krucijalan njegov odnos sa porodicom. Alina nije jedina koja je rekla da je Kramb nesposoban da voli. To isto potvrđuje i njegov sin, takođe ilustrator Džesi Kramb. Sam Robert je rekao da su te izjave tačne, da je jedino „zaljubljen“ u svoju kćerku Sofi, mada je i ovo diskutabilno. Svaka od bivših cura koja je intervjuisana u filmu je naglasila Krambovu tendenciju da vara, da skače od žene do žene, i naravno – Kramb sve ovo prihvata sa osmejkom. Jedno je kada imate očitih problema sa adekvatnim seksualnim delovanjem, ali je nedostatak osnovne i maltene definišuće pozitivne ljudske emocije, čak i prema najmlađima, nešto sasvim drugo.

Tu imamo Roberta koji mrzi i Roberta koji ne voli. Ima razlike, naravno. Robert koji mrzi aktivno to radi – mrzi moderno društvo, kapitalističku eksploataciju svega, ljude oko sebe, ljude koji nisu oko njega, itd. Robert koji ne voli to radi zato što je, na veliku žalost, tako odgajan. U kući mu je bilo svega, samo ne ljubavi. U školi mu je bilo svega najgoreg, samo ne ljubavi. Štaviše, škola mu je bila toliko katastrofalna da i dan-danas skicira cure koje su mu se sviđale dok je bio negde četvrti-peti-šesti razred, cure koje NIKADA NISU NI RAZGOVARALE SA NJIM.

Krambov odnos prema stripu je takođe donekle patološke prirode. Prve stripove je nalazio u smeću, iz doba kada je zlatno doba počelo da se gasi. Za Kramba, crtaći i stripovi prekidaju da budu kvalitetni od četrdesetih pa nadalje. Zato su sva njegova dela inspirisana tom epohom. Naravno, naći ćete prilično rasističke, seksističke i sadistične radove, barem sudeći po današnjim standardima. Ali Kramb u biti nije ništa od toga. On jednostavno crta šta vidi i šta želi. Neretko ćete ga iskopati na ulici kako sedi i skicira, bilo mladiće sa rancima i minđušama, bilo bakice sa cegerima za šoping. Često ljudi smatraju da je Kramb dobio na popularnosti zato što je andergraund bio mezimac hipika. Istina je da je Kramb prezirao hipike koji su odrastali gde i on. Nema tih ljudi koje Kramb može da zavoli, i to je samo po sebi problem, nerešiv i dalje u njegovoj osmoj deceniji života.

„Kramb“ je težak dokumentarac. Ne bi ni nastao da Kramb i režiser Teri Zvajgof nisu prijatelji. A Zvajgof je i sam sličnih senzibiliteta kao Robert, zato je film i toliko intiman koliko jeste. Ali ono što film nedvosmisleno pokazuje jeste zaključak do kojeg sam ja, kao posmatrač, došao. Robert Kramb nije veličina. Nije ogromna karakterna gromada oštrog pera za kakvog ga izdaju u svetu stripa. Ne, Robert Kramb je jedno bedno, jadno i slabašno stvorenje. Jedna sirota kreatura koja ne prestaje da pati i koja je jedan pogrešan potez od skončavanja na najgnusniji mogući način. Krambovo smejanje je najjasniji i najistaknutiji indikator – da mu to nije preostalo, Kramb bi jedino mogao da plače.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).