Kornjači jednom pade na pamet da ne bi bilo loše kad bi skupila svu mudrost u svetu i tako postala jedino mudro biće na Zemlji. Tako mudro da se svi, čak i kralj i njegovi savetnici, obraćaju njoj kad žele nešto da reše. To je vrlo korisna stvar! I kornjača poče skupljati mudrost. Sve što bi uspela da nađe, zatvarala bi u bocu napravljenu od tikve, pa bi zapušila čepom od lišća. Kada se kornjači učinilo da je već skupila svu mudrost, odluči da bocu punu mudrosti popne na vrh najvišeg drveta, tako da niko ne može da dođe do nje.
Stoga kanapom veza grlić boce, potom stavi slobodne krajeve i prebaci kanap sebi oko vrata, ali boca joj stade udarati u trbuh. Pa kad htede da se popne na drvo, jasno joj beše da je to prosto nemoguće, jer joj smeta boca. Pokušavala je ovako i onako, ali uzalud! Odjednom ču kako joj se neko smeje iza leđa. Kornjača se okrenu pa opazi lovca.
Golubice moja! – reče joj lovac. – Kad želiš da se popneš na drvo, onda prebaci bocu na leđa.
Čuvši tako razuman savet, kornjača shvati da na svetu postoje još mnoge mudrosti. I tako joj bi jasno da je samo uzalud traćila vreme, pa dohvati bocu i baci na zemlju. Boca se razbi i mudrost se razli na sitne komadiće, koji se otkotrljaše po čitavom svetu.
Eto zašto svako onaj ko pažljivo traži, može da nađe za sebe komadić mudrosti.
***** Ovo je narodna priča iz Nigerije, koja mi se učinila zanimljivom te je objavih.
