Dok se čovek okrene, prođe pola života a neki doživljaji kao da su juče bili i nisu izbledeli..
Nema više ni onih jutarnjih kafica u radničkoj menzi, /Zvao se tačno RDI..Restoran društvene ishrane/, negde oko pola šest ujutru, gde se miris sveže kuvane kafe širio po celoj „kujni“ a u zimsko doba preovlađivao je topao čaj. Dolazilo se pola sata ranije a kuvarice još ranije da spreme svoje radno mesto, pristave vodu i krenu sa pripremom doručka i to kakvog doručka u dve vrste, dok je ponedeljkom uvek bio suvi obrok, u vidu, konezervi, salama ili kobasice. Radilo se u ono čuveno vreme od „šest do dva“ /6-14 h/ i brzo se stizalo kućama i imalo daleko više odmora i ličnog rada i usavršavanja na sebi. Bio je to sistem „tri osmice“, koji je omogućavao rad, san i odmor u dovoljnoj količini.
Ne tako davno…A, opet i daleko, toga doba više nema, baš kao ni tih jutarnjih kafica u pola šest, niti onog pitomog začikavanja po pitanju sporta gde su zvezdaši začikavali partizanovce i obratno…Beše nekad, ne tako davno da bi se zaboravilo.
