Neretva virna prestala je teći
Kad u nju je bačen prsten i pogled
A nerečenih bolni grč reči
Začarao je sunce, klesao led.
Nad sudbinom se ruke zgrčile;
Odjek kiše dobuje u zagrljaju
A srsi od urlika duše mile;
Po telu tamnog oka munje riju.
Ledene ruke još osećam, mrve
A ljuta nemost razgovetna silna
Nemilosno urliče, reči vrve;
Modra mi od eha mis’o bolna
I plavi me iz oka slana svila;
Ukroćena sam u julskom danu
A pokorna ćud mi u gar skupila
Prah ljubavi, sudbinu nepisanu.
Na usnama od poljupca zgarište!
Žudim da znam da li dišem u tebi?
Kako ti duša pije kaplje mašte?
Da li sam već izbledela u tebi?
