Govorio si da u očima voljenih, možeš da putuješ, ugledaš nebo i beskraj. Pružiš im ruke i trčiš. Do srca, što ćuti. Tada je najglasnije. Oštećeno.
Bio si u pravu srce je od stakla. S vremena na vreme, obrišeš prašinu s njega. Ostaviš ga u toplom zagrljaju da se odmori. Ispišeš poneku priču po njemu, i pustiš druge da čitaju, dok prolaze. Onda izbrišeš priču, i pomisliš da su svi na nju zaboravili. A, ti je i dalje živiš.
Naučio si me da postoje srca koja traže reči, i ona s kojima se dogode. Da postoje ona koja bole, i ona zbog kojih bol prestaje. Da postoje ona koja razumeju i ona zbog kojih razumeš. Ali mi nisi rekao da srce umire, kad zaboravi priču.
