26. Aprila 2019. | 03:42
Početna / Knjige / Srcem ću ti u srce tući

Srcem ću ti u srce tući

O zbirci pesama Zorice Tijanić „Porubljeni snovi“

Mirjana Aćimović, dramaturg

Četvrta zbirka elegične poezije ove vrsne pesnikinje nam daje još jedan autentični ženski glas u autentičnom ženskom pismu i novom poimanju identiteta „žene koja piše i previše oseća“. Poput Marine Cvetajeve koja je napisala „srcem ću ti u srce tući“ – Zorica ne koristi fraze i sentimentalnost i ne koketira sa literaturom ili deskriptivnošću i naglašenom osećajnosti, ona direktno i neuvijeno priča svoju istinu:

„Neću ono što želim i sebi
jer sam potrošila gleđ
pijući hladno i vruće.
Ja sam otišla predaleko
i hrabro poginula.
Uvek u prvom redu
svojih strahova.
Ti nemoj mojim putem.“

A istina Zorice Tijanić je univerzalna, puni izraz bića koje voli, tuguje, plaši se, raduje sitnicama i ne miri sa sudbinom današnje dvolične sadašnjice. Pesnikinja ne spada u one „srećnike i srećne druge koji pevati ne mogu” i ona hrabro nosi svoj krst i breme koje je neobično teško sa ostalim velikim pesniskinjama:

„…jer ako ti je glas, pesniče dat, ostalo ti je uzeto”. 

Zašto nas pesme iz zbirke „Porubljeni snovi“ dotiču u samu dušu, i zašto nas neke rastužuju, a druge razgaljuju i čine srećnima i poletnima? Stihovi pesama nove zbirke poezije Zorice Tijanić su istiniti, u njima su ogoljena tuga i razočarana ljubav koja je spremna sve da oprosti u zamenu za samo jedan osmeh i zagrljaj. Ljubav o kojoj ona peva je čista, beskompromisna, a opet surovo i precizno svesna svake, pa i najmanje laži. Ona peva o ljubavi iznova i iznova njena pesnička duša je spremna kao feniks da ustrepti i usklikne radosno na svaki nagoveštaj nežnosti i iskrene dobrote i ona hrabro slika čežnju, pružene ruke koje nema ko da prihvati, jeca njeno srce tužno zbog nesposobnosti onog drugog srca da pruži svoju ruku za polazak u jednu običnu šetnju. Ljubav o kojoj piše je gotovo dečije naivna, nesebična, ona ne uslovljava, to je ona iskonska prava biserna ljubav koju velika većina nas negde usput u gomili kompromisa zaturi i izgubi, zaboravi kako izgleda. Ta ljubav je začuđena, u neisplakanim suzama kada je neuzvraćena i sva u bolu, iznova svaki put, svakog jutra kojim započinje dan – očekujući malo radosti umesto koje pristiže nova tuga od koje srce tone u sve veću tminu. Zorica piše o najvažnijim malim stvarima koje život znače onima koji nisu menjali prave vrednosti za šaku novca ili materijane zamene za praznu dušu. Ona neće da se odrekne hrišćanske dobrote i iskonske istine da je „ljubav pregršt davanja“, njoj je susret sa voljenim bićem „skuplji od života“. U prvoj tematskoj celini „Porubljenih snova“ nam govori o deci, sreći, čekanju voljenog, putovanjima. Malo je njenoj duši potrebno za ostvarenje snova, čekajući da pređe ulicu između hotela Balkan i Moskva, čarolijom divnih stihova pesnikinja nas sa lakoćom smešta u voz koji „krivuda kroz tajge i tundre, uz muziku ruskih cigana“ i stiže u Moskvu „na pesničku noć u Puškinov kafe“. Zorici su malograđanstvo, tlačenje slabijih, laži, prevare, skorojevićsko i snobovsko okruženje koje nam sadašnjica natura sa potrošačkim mentalitetom kost u grlu koju ona samo čeka da ispljune. Neumoljivo, bez pokornosti svojih čvrstih stavova ona se u svom književnom radu obračunava sa lažima kao najvećom pošasti našeg života –

„Ja…  Moj prikaz sveta blizak kiši,
na otvorenoj palubi vetar razbija.                                                                                              
Bura kroz grudi u kapima mora.
Bliske su jer vole.
U času odlaska prva,
ja podigla ruku
i nestala u ljudima
koji nisu razumeli misli.“

I –

„Ja sam svoje nastavila,
vi ste na svojim lažima pali.“

Pesnikinja u ovom stihu sakriva potvrdu kompleksnosti životne borbe i daje finoću toj muci sa kojom se svakodnevno suočavamo:

„I moj mali život, 
koji se izlio u bunar želja
iz kojeg kantom grabim
ali nedovoljno duboko.“

U drugoj tematskoj celini „Porubljenih snova“ ona piše isključivo o ljubavi i jedna od detinje najdirljivijih pesama, gde bezrezervno i prostodušno, čiste duše kao što to samo može biti prelepa srpska i pravoslavna duša –piše stihove pesme „Moja ljubav“. Jedna od najlepših pesama ove zbirke je pesma „Ulice bojene tugom“ u kojoj pesnikinja nadahnuto govori o najvećoj ljubavi i jedinoj mogućoj utehi i punoći za dušu – a to je ljubav prema Bogu. Nekoliko puta sam se iznova vraćala pesmama iz zbirke „Porubljeni snovi“. I pokušavam polako da razumem poeziju Zorice Tijanić koja me pesmama „Častim se lažima“, „Tama mog jutra“, „Ko si ti“, „Jednom će ti biti žao“, „Moji sinovi“ – veoma podseća na boli i tamna osećanja Silvije Plat i En Sekston. Međutim, počinjem polako da razumem Zoričinu poeziju i ona mi se ipak čini bliža divnoj ruskoj poeziji. Kao i kod Ahmatove, Cvetajeve, Majkovskog, Ljermontova, Zavjalova ili Jelene Fanajlove – i kod Zorice Tijanić je mnogo bitna iskrenost, ona se skroz razotkriva, svoja osećanja zapisuje u veoma jednostavnom obliku gde je rezultat pesma koja je puna emocija koje pesnik ne prikriva već ih na jednostavan i univerzalan način iznosi, onakve kakve jesu.

“Satkani od snova smo nas dvoje,
pesnici koji beže u unutrašnjost sebe,
tražeći reči kojima bi napisali poruke svetu.”

Zorica Tijanić je pesnikinja koja piše beskompromisno, ona ne prihvata učmalost, praznu svakodnevicu, ravnodušnost po cenu velike patnje. Time se ona svrstava u red velikih žena pesnikinja, a njena poezija je tako fina, tako mekana i tanana, kao povetarac kog i ne osećaš, a koji duva i otkriva svoje tajne…

Više o poeziji Zorice Tijanić na njenim blogovima:

http://zoricatijanic.blogspot.com i http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zorica Tijanić

Zorica Tijanić
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.