Volim da grlim ljude, i to gotovo uvek radim ali ne iz ne znam kakvih pobuda nego čisto ljudskih.
U tom zagrljaju se iskazuje najviše spoj dva bića, naklonost, saosećanje, podrška, razumevanje.
Kada se prebace ruke preko nečijih ramena, kada se na trenutak dodirnu glave i taj stisak dva tela kao dve duše.
Zagrljaj neutrališe nelagodnost, strahove, ne sasvim ali bar na trenutak se oseti ona prisnost i toplina koja je toliko potrebna.
Što duži zagrljaj duža intimnost i pripadanje…
Poljubac u usta je erotika, rukovanje najčešće čista formalnost, namigivanje više foliranje nego podsticaj a zagrljaj je suština.
Ulaženje u prostor onog drugog i obostrano prihvatanje.
Zagrljaja je danas sve manje. Smatraju se nečim suvišnim, nepotrebnim…
U zagrljaju se jasno oseti nečije telo. Da li je stegnuto, prepuno bokada i obzira ili je rasterećeno i spremno na spoj.
Treba grliti ljude.
Ponekad je to jedino što možemo da im ponudimo.
Ali ne na silu, reda radi, ne, nego kada se oseti dubinska potreba da se potvrdi i podrži onaj drugi.
Uzdržani ljudi zagrljaje smatraju nepotrebnim, stvaraju gard i distancu, jedva i ruku da pruže.
Međutim ljudima duše zagrljaj je potreban kao nešto najbliže istinskom ljudskom spoju.
I zato zagrli me, manje će da boli.
I zato grlim te, manje da te boli.
Samo kroz zagrljaj se istinski voli…
