Kada bi ljudi znali naše patnje, sve bi nam oprostili.
Svaku glupost koju smo uradili, ili rekli.
Kada bi znali bol kroz koju smo prošli,
Sve užase i strahovanja
Samo bi nam pružili ruku i zagrlili nas.
Bili bi lakše i njima i nama.
Ali ne.
Ljudi vide samo svoju bol.
Čuju samo svoje mišljenje.
Znaju samo svoje razloge.
Svoje, svoje, svoje…
Vlastiti kašalj više ih prepadne od nečije smrtonosne bolesti.
Ne znaju kako nam je, niti se trude da saznaju.
Ako nešto čuju loše o nama, samo kažu
– ako, i treba, zaslužio je.
Kada bi samo znali gde smo sve prošli.
Kada bi samo znali koliko je bolelo, sve bi bilo drugačije, sve.
I mi bismo bili drugačiji.
I oni.
I čitav svet.
Sve bi nam oprostili.
Ako nešto uopšte i ima da se oprosti.
Ovako nam ostaje samo ćutanje i tišina
I onaj nepodnošljivi pogled zagledan u stranu.
Negde daleko, ko zna gde.
