Prosto se oseti kod žene da je dugo bila sama. Koliko god delovala zanimljivo i privlačno, koliko god to prikrivala i trudila se da ostavi utisak voljene i poželjne, sam taj osećaj nesigurnosti stvara kod muškaraca neku odbojnost.
Slično je i sa muškarcima koji nemaju dugo nikoga. Kao da im na čelu piše – neće me niko, nebitan sam, bezvredan, dosadan. Oseća se onaj nedostatak samopouzdanja, prerano zaljubljivanje i preterana idealizacija koja ne vodi nikuda.
To žene posebno osete, iako navodno traže nekoga samo za sebe, imaju šesto čulo da nanjuše mušku samoću i isključenost iz ženskog sveta ili iz sveta uopšte. Kao i preteranu glad za ženom koja se, vremenom, pretvara u patologiju.
Kako samo funkcioniše ta muško – ženska privlačnost?
Ne traži se ono što je potrebno, nego ono što svi traže.
Izgleda i u ljubavi vladaju tržišni zakoni gde su svi rangirani i svako ima svoju društvenu vrednost.
Koliko divnih usamljenih žena tone neprimećeno a seku se vene za onim koje nisu u stanju da se posvete duže od jedne neprespavane noći.
Tako i muškarci, koliko je onih koji su gurnuti na stranu, i pametni i privlačni i zahvalni i spremni da se daju i vole dok oni najglasniji okreću deset, dvadeset oko malog prsta.
Koliko god civilizacija napredovala kao da i dalje vladaju životinjski instinkti alfa mužjaka i ženki.
Trči se za onima za kojima svi trče, dok ostali, kakvi god da su, stoje po strani, u čudu, zato što ih niko neće i ne vidi.
Ljude ne vole odbačene, posustale, poražene, zato se svi predstavljaju važnim, uspešnim, popularnim, traženim, poželjnim…
Dok je prava priča najčešće nešto sasvim drugo…
Ali koga uopšte zanima nečija prava priča?
U izlog se ionako stavlja spoljašnje pakovanje, savršeni dizajn a šta ima unutra i da li nešto uopšte ima, ma koga briga za to.
