Strip se danas kod nas, okreni-obrni (kao pljeskavicu na žaru), nekako uvek veže za Leskovac u varirajućem kapacitetu. Festivali devete umetnosti širom Srbije i regiona dosta duguju ovome gradu. Strip škole iz celih zemalja, a kamoli samih gradova, gradića, čeggod, sa ponosom navode ovaj grad kada govore o svojoj novoj „rodnoj godini“. Velika imena ovog segmenta kulture se rado u ovaj grad vraćaju kad god se neka slična dešavanja…pa ono, dešavaju. Što je čudno kada se u obzir uzme kako sam grad u jednom debelom krugu ne daje ni pet para za strip. Figurativnih koliko i bukvalnih.
E sad, to što grad Leskovac ne voli strip ne znači da ga Leskovčani ne vole. Štaviše, Leskovčani su dobrano ugazili u stripovske vode. Cela jedna monografija navodi tačno u kolikom broju i na koji način. Monografija zvana „Leskovački strip 1950-2010“, nastala pod rukom Marka Stojanovića, a ispunjena kornukopijom informacija o više od pola veka delovanja devetoumetnika ovog grada na jugu naše napaćene zemlje. Sa tekstovima vodećih stručnjaka na ovom polju dalje od same granice ovog grada. Sa ilustracijama i tablama sve samih majstora, zanatlija visokog kapaciteta, umetnika sa veštinom kojoj ravne nema, kao i (u vreme pisanje monografije savremenih) mladih nada koje su obećavale i obećavaju.
Sam Stojanović je u jednom tekstu o „Leskovačkom stripu“ – u daljem tekstu „LeStrip“, gde bude bilo nužno – naveo da se potreba za takvim štivom javila zbog toga što je Leskovac u monografiji Slobodana Ivkova „60 godina domaćeg stripa u Srbiji“ sad davne 1995. predstavljen samo Nikolom Mitrovićem Kokanom. Ovaj verovatno nemaliciozni propust Ivkova bi značio izostavljanje ravno 50tak talentovanih crtača, ilustratora, tušera, kolorista, scenarista i teoretičara da nije ove prateće knjižice od broja stranica navedenog u naslovu ovog teksta. Svet – ili barem Srbija; ili pak Leskovac sam – ne bi znao da je Kokanov angažman u ovom kulturnom segmentu toliko veliki da zaslužuje podjednako važno mesto u istoriji stripa Balkana koliko i, na primer, Andrija Maurović ili Đorđe Lobačev. Ne bi znao ni koliko je zapravo svestran i na domaćem i na inostranom terenu jedan Mija Kulić u svom radnom rezimeu (videti pod „Talični Tom“, „Tom i Džeri“ i jednu fusnotu pod „Marvel“), ili koliko je Mivel iz potaje uspeo da zaduži ne samo fanove stripa i karikature (sa brojkama od tri cifre u dvocifrenom broju zemalja), nego i onu prostu, namučenu, sirotu raju, i to silinom jednog Toše Borkovića ili Predraga Koraksića Coraxa. Ne bi znao za nemali broj štampanih publikacija koje su održavale strip u Srbiji onda kada je bilo najgore, poput „Đačkog zabavnika“ ili „Arsenala“. Ne bi znao da je rad leskovačkih stripadžija nalazio svoje mesto i u časopisima „Pressing“ (sa sopstvenim godišnjim strip izdanjem), „Gradina“ i „Think Tank“. Ne bi znao da je u školi stripa, nazvanoj po maestru Kokanu, mlada postava koja je, kao što je navedeno, u to vreme obećavala, a sada uveliko radi na stripovima poput izdanjceta u pripremi „Artemis“ (konkretno Aleksandar Anđelković) i domaćeg projekta „Linije fronta“ (Danko Dikić, Marko Serafimović, Nikola Matković, Igor Stojanović)., time dokazujući snagu i integritet leskovačkih ljudi od stripa. Al eto, „LeStrip“ je tu, i tu je da ostane.
Monografija se sastoji iz biografija leskovačkih stripara, propraćenih primerima njihovog rada (u nekom slučaju i celokupnim stripovima; Kokanova epizoda „Tarzana“, ovde premijerno objavljena, radovi Nadice Stojanović i Ninoslava Miljkovića sa više od jedne table, pregršt radova različitih autora od tačno jedne table, etc.), teorijskim tekstovima o Leskovcu i stripovskim aktivnostima od strane neleskovačkih spisatelja (između ostalih su tu Zoran Stefanović, jedan od ko-autora opširnije monografije „Stripovi koje smo voleli“, Marko Šelić Marčelo, muzičar, pisac i teoretičar, Dejan Stojiljković, autor romana „Konstantinovo raskršće“, „Duge noći i crne zastave“ i sam strip scenarista i teoretičar, i Pavle Zelić, jedan od ljudi iza „Popboksa“ i scenarista strip projekta „Družina Dardanele“), kao i propratni vizuelni materijal u vidu različitih postera i promotivnih letkova za aktivnosti škole stripa i najvećeg dostignuća Leskovca u stripu, Balkanskih smotri mladih strip autora. Naravno, sama struktura ovog kapitalnog dela nije po prirodi hronološka, ni u kakvom obliku. Nisu svi autori predstavljeni u nizu njihovog vremenskog delovanja (neki stariji autori su nanizani uz svoje mlađe kolege i obratno), niti su svi teorijski tekstovi poređani tako da prate jednu temporalnu liniju – kontekst im je bitniji od puke linearnosti. Takođe nema ni neke veće distinkcije po pitanju važnosti autora, ili barem ne dalje od one jednostavne „u prve redove začetnici – Kokan, Mivel, Kulić etc. – pa onda njihova zaostavština“. Svako je u Leskovcu po stripu podjednako bitan. Karakter koji se preneo iz samih Smotri. Naravno, mesto je odvojeno i za publikacije koje su dovele do ovako opsežnog rada đaka i predavača škole „Nikola Mitrović Kokan“, a koje su u mnogo slabijim, nezahvalnijim uslovima, upravo iz ove škole i proistekle. „Arsenal“ je bio tek prva štampana zahvalnica Kokanovih učenika i saradnika njemu i njemu sličnima, a nešto te sirove kreativne energije je kanulo par kapi i u „Đački zabavnik“. Količina i raznolikost postera i letaka ukazuje na uvek prisutnu živost i aktivnost škole stripa: izložbe individualnih stripadžija poput Srđana Nikolića Peke, Dragana Bosnića, Dragana Stokića Rajačkog, pa uz to i grupne izložbe Leskovčana em u rodnom gradu, em šire; izložbe stripova iz regiona poput bugarskog, rumunskog, stripa Republike Srpske, onda memorijalna Mivelova izložba…
Međutim, ovo delo je daleko od puke faktografije, na isti način kako je Smotra daleko od puke manifestacije sa tribinama i intervjuima. Gotovo svaki tekst u sebi sadrži osećaj razgovora sa prijateljem. Markove reči se ne obraćaju strancima, nekim investitorima-potencijalnim ulagačima u grad Leskovac, niti govori neupućenoj bagri koja vidi strip kao nešto odjednom novo i popularno. A nema ni traga cinizma između redova. Ne, Markove reči se obraćaju sagovorniku sa poštovanjem, legitimnom željom da se zainteresuje, kao i dobronamernim humorom i jezičkim zavrzlamama. Isti je slučaj i sa tekstovima koje nije direktno on pisao. Svako od navedenih – i tone nenavedenih – saradnika otvoreno priča čitaocu ono što jeste, onu impresiju kakvu neki stripar iz Leskovca ili neki strip događaj u tom gradu ostavljaju na njega, ili su ostavili pre nekog određenog ili neodređenog vremena. Naravno, ovo se najbolje vidi u odeljku koji je Marko rezervisao za pale junake, za stripadžije koji više nisu sa nama, stare lisce koji su proživeli buran i nezaboravan život koliko i mlade nade koje su previše, previše rano napustile svet živih. Ljudskost ovog teksta ne odskače od ostatka sadržaja „LeStripa“, a za (ne)divno čudo, ni ne dodaje ništa posebno drugačije. Tek je deo cele te priče o Leskovcu i stripu unutar njega. Deo priče koliko i segment o sinu Srđana Nikolića Peke, najmlađem učesniku grupne izložbe „Sedam veličanstvenih“ sa svega nekoliko meseci starosti. Deo priče koliko i refleksije Bojana Stojanovića, lektora ovog izdanja. Deo priče koliko i neretke reference na leskovački roštilj (ima jedne i u ovom tekstu; super-suptilna je, probajte da je nađevnete) i ostale minucioznosti. Deo priče koliko i angažman jednog odeljka leskovačkih strip crtača, scenarista, kolorista i ilustratora (Ivan Stojanović Fiki, Milisav Banković, Denis Dupanović, Marko Nikolić i sam Stojanović) na frankobelgijskom tržištu. Deo priče koliko i rad na stripovima usko vezanim za školu i njene đake „Postelja od gloga“, „Vekovnici“ i „Beskrvni“.
Šezdeset godina je leskovački strip imao ne tako davne 2010. Sad je dodao još pet. Za narednih pet biće ih sedamdeset. Celo jedno životno doba, puno vrenja, mladih ludorija, adolescentnog bunta, teškog odrastanja, mudrog starenja, ali nikada bez problema, bez radosti, bez prijatelja, bez duše. Šezdeset plus godina stripa u gradu koji za strip ne daje ni razgaženu bajatu pljeskavicu. Šezdeset plus godina stripa sa listom dostignuća koja doseže…pa, najmanje stotinu dvadeset i četiri stranice, kad se sažme. A kako je krenulo, ovo plus uz šezdeset će dostići narednih šezdeset. Kao što i vredi. Stojanović u uvodniku za „Leskovački strip 1950-2010“ navodi da je vreme divova prošlo, da sene senki nemaju, da je pamćenje od pamtiveka kratko da kraće ne može da bude. Valjano je da prvi korak u borbi protiv kratkopamćenja bude upravo ovakav – zbirna imenica talenta, rada, znoja, suza, smeha, istrajnosti i, pre, tokom i posle svega, stripa.
