Vreme grabi poluglasno, klizeći se na nožnim prstima, a ti, dok crnim noktima upinje o meso, jaučeš i bežiš, u neko obećano sutra. Obećanja su čudna stvar. Verujemo im nasumice, očiju sašivenih i kapaka toliko teških, da ne mogu videti ni danas.
Kaži mi šta ćeš, dete, kada te rascepaju varke sutrašnjice? Hoćeš li dopuzati nazad na laktovima namesto kolena i u grlo ugurati sažvakanu nemoć? Da li ćeš jezikom otežalim od govora, onog čudnog i nabijenog teškim notama otuđenosti, samo palacati poput ribe u mreži, i reći :
– Ne, nisam ja, nipošto nisam, ja nikad nisam ni odlazila.
I nećeš sa izrečenim nikad, priznati, da te je vreme odavno pojelo i ispustilo kroz prazna, samim jadom izvajana creva. Ona ista što nalik na ono tvoje nikad, ne prestaju krčati i uvijati se u grču, bolnom i punom nemoći za obećano-izrečenim, a opovrgnutim.
Nikad! Kako to gordo zvuči!
Vreme se proteže u mislima tvoje blago zaljuljane glave iskošenih očiju. Unutar tebe, ono tiho mili, krećući se akrobatskom veštinom levo-desno po iskoraku, a napred – nazad po zamisli. Jedno nikad! Ispušteno u prazan prostor otelotvoren tišinom. Ti, čak i da želiš, ne možeš pojmiti toliko prostranstvo izrečenog. Ono će te dograbiti svojim izvitoperenim šakama obojenim mastilom, onim drhtavim prstima izgriženih noktiju i bez otisaka, sasvim nepostojećim danas, a jedva rođenim sutra.
Ne, sutra nikad nije ni postojalo! A ono što se rodilo bilo je već mrtvo! Vreme je rascepilo njegovo meso svojim zubima, i ostavilo ga da zaudara na vrućini.
Zacrnjenomodrog okružile su ga pomahnitale muve, gladne i pune obesti koja je provalila. Učinjeno nije moguće opovrgnuti. Ni ne trudi se.
Trud je zamro u tuđini, okružen mrskim ljudima ispranih lica. Jučerašnjica ga je raskomadala, daveći se u njemu, a ti ljudi, oni to nisu ni videli.
