Kažu, valja se umiti predveče.
Oprati tugu sa očnih kapaka.
Potom slatko zaspati gledajući klonuti lik
koji umire iza druge strane ogledala.
Pokušavam da umirim talase sopstvene duše
u koje upadam.
Uzalud se trudim, sanjam kako letim iznad ,,sedmog neba“.
Vrhovi mojih krila udarili su u sleđeno jezero.
Budim se sa druge strane ogledala, gde je zagljaj zaličio na zaborav.
Na onom mestu, gde smo raskrinkali prvu reč koja danas reč nije…
Oprosti mi što sam mesečar, samo mesečari umeju pisati.
Oprosti što sam putnik, putnici zbore o životu.
Oplakuju ono što tkaju i slave ono što izgube…
