U jesen poslednju suzu puštam,
Jedna vrata zatvaram, druga otvaram.
Razbijam čašu od bakra na pragu sreće.
Za minut, biću neko drugi, za dva
samo lik od ponoći koga se sećaju.
Slušaće pesmu kobi što je
popila život iz drveta mladosti.
Kob je živa što se po srcu proliva.
Živa koja drveće pije umesto vode.
Otrov koji suši korenje nade.
Eh moja jeseni, eh moja tugo!
Berem bele ruže, sa njih kidam latice
da mi trag poznaju prijatelji
u noći pod zvezdama.
Mirišu dunje, cvetaju gorki jorgovani,
neubrani u mojoj glavi.
Pijem slast dunja da bih u noćima nestvarnim
poljubila onog koga nemam.
Plačem za neubranim mirisom plavog jorgovana.
Seče me na komade jesen mačem mraza teška kao gvožđe.
Razbijam čašu od praha sa ledom je spajam,
Skidam katanac sa srca da stvorim gral nade.
Skidam katanac sa srca, da otvorim plavo nebo.
Berem crvene ruže,
da ih u noći suzama iz oka pomirišem.
Ne kidam im latice, ta jedra sreće.
Put do jedne ljubavi.
One što se Božijim koncem veže.
Brojim latice kao čvorve meke brojanice,
U molitvi tiho izgovaram ime,
u snovima vezem svilenim koncem ime ,, ljubav’’.
Zovem zvezde da me uspavaju posle jeseni.
Zovem anđele da mi šapnu ime.
Razbijam čašu od grala kada mu ugledam oči.
U pesak se stvaram,
gradim oazu želja u paklenoj pustinji.
Od snova svilen konac pravim,
Za ljubav vezem vez.
Ne budite me dok ga ne vidim!
Neka to bude moj Vidovdan.
Pesma iz zbirke poezije ,,Vreme orhideja“
