12. Novembra 2019. | 04:01
Početna / Mesečina / Suzana Rudić: Polje lavande

Suzana Rudić: Polje lavande

 

 

Sećam se  iz  bajki

Foto: Ema Vitković
Foto: Ema Vitković

koje  mi je ispričao  deda,

da je  na  ovom  prostoru  gajeno polje lavande.

 

Neko  polje u  kome smo  živeli srećno,

dok nisu  sa neba  pale  olovne  kiše…

Kap  po  kap, sve  brže i tiše .

 

Gajili smo  polje  lavande  dok   srca nisu

pogodile  otrovne  strele.

 

Čuvala  nas  je jedna zvezda  na zemlji  snova.

Plesali smo  u zagrljaju  jedne žene.

Bili   smo prijatelji i rođaci bez  munjevitog  pogleda.

Na  Balkanu, bez kletve,  brat za  brata, srcem uz  srce.

Drug za druga , bez noža u ruci.

Čuvali  smo jedno polje, pre  suza i gorke  kiše.

Polje, na kome je  izlazilo Sunce.

 

Plovile su lađe snova na  krilima Svetih anđela.

Mirisalo  je divno, to  polje plave lavande.

Na slobudu  i rad- nadu  mladosti  i  veselje duše.

Zemlja  od  neba se nije razlikovala  na Balkanu,

sve  je bilo obojeno jednim  tonom  plave boje.

Padale su  zlatne godine uspeha  i slave.

Živelo  se u jednom ritmu note i dahu ljubavi.

Izlazilo je Sunce!

 

Sve  je  ovo postojalo na balkanskom polju lavande!

Pesma i veselje!

Odzvanjala  su zvona vere,  simboli zastave  postojanja.

Sve  to  na  jednom i jedinom Balkanu,

cvetalo  je  u jednom dahu, u korenu pranaroda.

U osmesima kćeri i sinova,

u  molitvama  majki i  rečima očeva.

Smešili  su se ohridski biseri,

crnogorski vetrovi rado su zadarske  stene ljubili.

Od Prištine do Beograda  i Slovenije,

slavljene su  turneje  velikana.

Prašinu  su  prosipale  zvezde mira,

tuda  gde  teče  Višegradska reka Drina.

U  vozovima  ljubavi sklopljena su prijateljstva

vezana  jednom  životnom notom.

Sećate  li se te divote?!

 

Odzvanjala su zvona sloge  pre grmljavine i oštrih  reči,

pre  svih  munja  koje su rasparale  nebo…

Sećam se  iz dedinih priča,

brat  za  brata, drug za druga,  sve  dok  pali anđeo  nije

zapalio  baklju  mržnje na plavom polju lavande.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Suzana Rudić

Suzana Rudić
Student Akademije umetnosti u Novom Sadu. Dobnik nagrada ,,Mihajlo Kovač'' i ,,Duško Trifunović'' za kratku priču i poeziju. Autor zbirke poezije ,,Vreme orhideja''. Član Saveza književnika u otačbini i rasejanju i član KK ,,Scena Crnjanski'' u Beogradu. ,,Iako studiram vajarstvo, rečima vajam, strpljivo modelujem reči svoje duše koja teži da ostvari kontakt sa drugim dušama pogledom. U skulpturu, želim da unesem ta slova koja nosim u sebi.'' Moto: ,,Moramo se pronaći negde, ako ne na zemlji, među zvezdama hoćemo.''