27. Juna 2019. | 05:58
Početna / Magazin / Svetlana Janković Mitić: Bogorodica, prva i jedina

Svetlana Janković Mitić: Bogorodica, prva i jedina

,,Eva je biološka,a Marija duhovna majka ljudi”, reči su velikog Vladete Jerotića u njegovom delu ,,Približavanje Bogu”. Večita inspiracija verujućih, pesnika, slikara, kompozitora i uopšte umetnika, Ona je jedna i jedinstvena! Mnogi se bude i ležu,izgovarajući najpoznatiju molitvu posvećenu Njoj-Mariji, Bogorodici, Bogomajci, Blagodatnoj i Preuzvišenoj:

Bogorodice Djevo,
raduj se blagodatna Marijo,
Gospod je s tobom;
blagoslovena si Ti
među ženama
i blagosloven je
Plod utrobe Tvoje,
jer si rodila
Spasitelja duša naših.

O Bogorodici: Bogorodica, ređe Djeva Marija, izvorno Marija ili Merjem iz Nazareta, u Galileji, po hrišćanskom verovanju majka Isusa Hrista. Pretpostavlja se da je rođena 21.septembra dvadesete godine pre nove ere, od roditelja Joakima i Ane. U vreme Isusovog začeća bila je devica, udata za Josipa iz kuće Davidove.

DVE NAJLEPŠE PESME NAŠIH SAVREMENIH PESNIKA O BOGORODICI

MATIJA BEĆKOVIĆ I ,,BOGORODICA TROJERUČICA”

Ništa manje nisam ni očekivala od našeg vrhunskog poete, jer je u pesmu maestralno utkao našu osmovekovnu istoriju u svega četiri strofe i to na vrlo specifičan način, metaforama i asocijativno, počevši od legende o nastanku treće ruke na ikoni, zatim istorijskih činjenica o Svetom Savi, pa sve do ovih dana kada se Srbija nalazi u teškoj situaciji, osuđena na svojevrsnu golgotu i zatiranje u bespoštednoj hajci belosvetskih i naših lešinara, srebroljubaca i ostalih ,,ljubaca”. Pesmu čitaocima prenosim u celosti, jer to zavređuje svakim iskazanim stihom:

Bogorodica Trojeručica

Ja ti ne dođoh, brza pomoćnice,
Da bi mi odsečenu šaku zamirila,
Niti da te nosim kući, Svemoćnice,
Da bi zavađenu braću izmirila…

Iščupane su mi ruke iz ramena,
Kuća raskućena, a braća poklana,
Pa siđoh do svog najdonjeg kamena
Da sebe tražim, Majko sa tri dlana.

Jedino ovde, Carice Nebesa,
Na mom jeziku se moli bez zastanka,
I ne laže ništa, i ne jede mesa,
I osam vekova posti bez prestanka.

I kad bi mi zemlju i jezik zbrisali,
Sve, sem ove stope na kojoj sad stojim ,
Znam: Još se iz ljudi nismo ispisali,
A dok tebe ima da i ja postojim.

Realno, prva strofa bi mogla biti zagonetna za sve one koji nisu upućeni u legendu o nastanku treće ruke na ikoni Bogorodice, te ću ukratko o tome:
Po predanju, ikonopisao ju je jevanđeljist i apostol Luka, prvi slikar hrišćanstva. U VIII v. se u Vizantiji pojavilo tzv. ikonoborstvo ( zabrana slikanja i poštovanja ikona). Zato što je pisao protiv te jeresi, sirijskom teologu i potom monahu manastira Svetog Save Osvećenog, Jovanu Damaskinu, odsečena je desna ruka. Držeći ruku, cele noći se molio pred ovom ikonom i desilo se čudo – ruka je isceljena! U znak zahvalnosti, Jovan Damaskin je dao da se iskuje ruka od srebra i postavi na ikonu Bogorodice. Asocirajući na taj čudesni događaj u prvoj strofi pesnik naglašava kolika je moć ikone Bogorodice Trojeručice, nazivajući je ujedno “brzom pomoćnicom” koja ume da usliši molitvu pravednika i stradanja za veru. U istoj strofi, sada detalj koji je deo naše, srpske istorije, ali opet asocijativno – radi se o Svetom Savi koji je iz Hilandara krenuo da miri zavađenu braću, Stefana i Vukana, ponevši sa sobom netruležno telo oca, Svetog Simeona. Ikona Bogorodice Trojeručice je neraskidivo povezana sa likom i delom našeg Svetoga Save. Svojevremeno je Sveti Sava Jerusalimski – pet vekova ranije, prorekao da će u manastir doći princ istog imena kome treba dati tri najsvetije relikvije manastira : ikonu Bogorodice Trojeručice, ikonu Bogorodice Mlekopitateljnice i njegov igumanski štap. Tako se i zbilo, posle čudesnih znakova da je upravo naš Sava ličnost iz zaveta Svetog Save Jerusalimskog. Naravno, od tada su te svetinje na najduhovnijem mestu srpskog pravoslavlja – u Hilandaru. Eto objašnjenja stihova u prvoj strofi, ali to je samo potka u pesmi na koju se nadograđuje sve ono što je zadesilo Srbiju u ovom našem dobu.
Magičnom metaforom o tome da su mu ,,ruke iščupane iz ramena, kuća raskućena, a braća poklana”,veliki poeta nas vraća u savremenu srpsku istoriju. Narativnim tonom izgovara surovu istinu pred ikonom Trojeručice u samom Hilandaru, njegovom i našem ,,najdonjem kamenu”, odnosno temelju naše pravoslavne kulture i državnosti. Znam da je pesma davno nastala, ali za mene, te dve iščupane ruke sa tela, mogu slobodno da simbolišu Kosovo i Metohiju i Crnu Goru, dva dela nekada iste celine…bespomoćnost onoga ko nema ruke da brani svoj dom je očigledna. Ne osećamo li se sada svi tako, zbog zemlje koja nam se kruni i lomi decenijama unazad?! Pesma je napisana u prvom licu, u formi direktnog obraćanja Bogorodici, a mi se emocionalno, čitajući stihove, potpuno identifikujemo sa pesnikom. Braće nema u ovom zlu, stradali su, a bilo je i ,,braće” koje smo gajili kao zmije u nedrima. Na tom svetom mestu, ,,sebe” pesnik traži, obraćajući se ,,majci sa tri dlana”, u ovo vreme kada je zbog bestidnih laži i propagande silnika, došlo do toga da je sramota reći da si pripadnik srpskog naroda. Međutim, u poslednjoj strofi kao da se budi onaj naš srpski inat, onaj bunt i nepristajanje na zlo…rodoljublje izbija u prvi plan kroz ponos i nepobitnu tvrdnju:,,Još se iz ljudi nismo ispisali…”dok postoji srpsko duhovno središte Hilandaru i u njemu uzdanje naše, Bogorodica Trojeručica – postoji i veliki Bećković, postojimo i mi – Srbi!

MILICA JEFTIMIJEVIĆ LILIĆ : ,,PREUZVIŠENA”- BOGORODICI

Bogorodici se prelepim stihovima obratila i naša poetesa, Milica Jeftimijević Lilić, rekla bih na poseban, “ženski” način. Napominjem da mi nije namera da poredim dva pesnika, ali me je ovom izboru privukla činjenica da je Milica J. Lilić jednakom veštinom, u stanju da u transcedentalnim naznakama, kao i Bećković, iskaže sve o Onoj koja je rodila Sina – Bogočoveka, zbog čijeg će stradanja i vaskrsnuća biti ,,najveća u bolu i slavi”:

Preuzvišena

Bogorodici

Preuzvišena, najmoljenija, premilosna
Kako si nosila svoje poslanje,
Taj sveti teret ko kostret?
Od malih nogu velika,
Izabrana za večnost,
U nemoj službi Božjoj Volji,
Da budeš najveća u bolu i slavi,
Oličena Vrhovna moć, milost, moranje.

Kad najzad Prvi pozva te k sebi,
lišena majčinskog bola,
kad uznela si se,
videla Sjajem obasutog svog Sina uz Oca,
svet se preobrazio u nežnost.

Izmilele su i pripitomile se,
iz pukotina otrovne zmije,
došle ti na poklonjenje,
u Hram da ljube ikone,
sjedine se s narodom
objave Tvoju moć.
Ne čudo, već pobedu
Ljubavi
što uzvisila Te,
potvrdu da Božjom Voljom sve biva
i da bol je uvek provera odanosti,
kušnja.
Mnogi, od sebe otuđivši se,
zaboravljaju Žrtvu Raspetog,
njegove rane,
Tvoj nemi jauk što utisnut na licu
na odanost Višoj Volji seća,
pogordiše se, porekoše,
posumnjaše.

A, Ti, premilosna,
znajući za ljudsko i Božje,
preklinjala si:
Ne udaljujte se.
I čuli su Te nekad oholi, slepi
ni danas osvešćeni,
Zlom obuzeti.

Prizvana pokajanjem,
stizala si,
šaptala ljudima Istinu
kroz san.

,,Verujem, verujem, Majko,”
jecao je neverni, bogootuđen,
slavom ovenčan Bunjuel,
probudivši se,
Tvojim licem obasjan.
,,Preuzvišena, pred Tebe padam
Sićušan!”

Čitaoci jevanđelja znaju da su čudesni događaji pratili začeće Djeve Marije, njeno rođenje i kasniji život. Kako su rekli starozavetni proroci, a pesnikinja potvrdila stihovima, ona je ,,izabrana za večnost, da bude najveća u bolu i slavi”! Poetesa u ime svih majki sveta postavlja krucijalno pitanje o tome kako je nosila to svoje “poslanje”, svesna da će njen Sin završiti u najgorim mukama na raspeću?!To je možda bila tek slutnja, koja se obistinila krvavim scenama pred njenim očima. Odgovor da je ,,nemo” služila Božjoj Volji, govori o jednom od glavnih hrišćanskih načela da se volji Tvorca treba povinovati bez pogovora jer, mučeništvo bilo koje vrste, donosi na kraju Božju milost. Zbog toga i imamo izraz ,,moranje”, glagolsku imenicu koja jasno ukazuje na tragičnost njene žrtve koja će ipak, osim bola doneti i slavu. Kontrast koji – treba preživeti!
Njena smrt i vaznesenje su opisani na krajnje suptilan način. Nema više majčinskog bola, a kada je videla svog Sina uz Oca, ,,svet se preobrazio u nežnost”. Motiv sa zmijama koje su ,,izmilele i pripitomile se”, aluzija je na proroštvo da će ,,seme ženino satrti glavu zmije” Iz Prve knjige Mojsijeve. Zmije su simbol zla, ali u ovoj pesmi, dolazi do neočekivane metamorfoze: One dolaze Bogorodici na poklonjenje, objavljuju njenu moć, celivaju ikone, sjedinjuju se sa narodom. Svojevrsna alegorijska slika, Zlo se preobraća u Dobro, a sve ime LJUBAVI, majčinske, svekolike i pre svega, hrišćanske. Oduševio me je aforistični stih, u suštini svojoj podsećanje na priču o Jovu koji se nije odrekao Boga i vere, ni u najvećim mukama:
,,…bol je uvek provera odanosti,
kušnja.”
Jer, ,,Božjom Voljom sve biva”…

Naravno, nisu zaboravljeni oni koji su se otuđili od Raspetog, koji su se pogordili ili posumnjali. Bogorodica je ,,prizvana pokajanjem”, “šaptala ISTINU kroz san.” Otuda na kraju pesme i sentenca o čuvenom španskom režiseru i nadrealisti, Bunjuelu koji se kroz život ponosio svojim ateizmom. Činjenica je da se školovao kod jezuita. To strogo katoličko obrazovanje i vaspitanje je sigurno u njemu izazvalo neku vrstu bunta. Kada je pročitao Darvinovo delo o poreklu vrsta, njegova poljuljana vera u Boga se potpuno srušila. Govorio je da je ,,bezbožnik, zaslugom Boga”. Nadrealista, snimao je kultne filmove koristeći scene i motive iz sopstvenih snova koje je zapisivao. Ova činjenica je dodirna tačka sa Miličinom Bogorodicom koja prokaženima “šapuće Istinu kroz san”. Svojevrsna katarza se kod Bunjuela svakako desila jer je poslednje dane svog života proveo sa katoličkim sveštenikom. Jecaji ,,bogootuđenog”,slavnog režisera i njegove reči, ,,Preuzvišena, pred Tobom padam sićušan!”, kruna su pesme Milice Jeftimijević Lilić. Grešno i zemaljsko klanja se uzvišenom Nebeskom, Ljubavi i praštanju, kroz ukazanje Bogorodice ,,preuzvišene, najmoljenije, premilosne…”

Za kraj ovog ogleda, vraćam se Jerotiću, knjizi ,,Približavanje Bogu” i njegovom citiranju Jakova Bemea: ,,Božja ljubav je veća od svih mojih grehova.”

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Svetlana Mitić

Svetlana Mitić
Rođena 1955.godine u Beogradu. Sticajem okolnosti, detinjstvo i mladost provela u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji. Nakon završene gimnazije, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini, odsek - Jugoslovenska književnost i srpski jezik. Uglavnom je radila u svojoj struci kao profesor književnosti, sve do odlaska u penziju. Još kao student se iskazala na književnom planu, pišući pesme, eseje, pripovetke i druge kraće forme. Intenzivno se bavi stvaralaštvom na tom planu od 2014.godine kada je, iz ljubavi prema najmlađima, počela da piše priče i pesme za decu, sa akcentom na univerzalnim poukama o dobroti, skromnosti, ljubavi, međusobnom poštovanju i prijateljstvu. Osim priča i pesama za decu i odrasle, i dalje piše eseje, prikaze i recenzije. Veoma uspešno sarađuje sa el. časopisima "Pokazivač" i "Kraljevskim novinama", a njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Takođe je zastupljena u mnogim zbornicima savremene srpske poezije.