Zatvoren u četiri ćoška
pogled luta.
Dobuju kapi kiše po prozoru
rekvijem proleću.
Gluva noć ne može da čuje
misli-osice što se roje
i prate ritam limenog oluka,
stapajući se sa suzama oblaka.
Tišina se brani ćutanjem.
Razapeti snovi
su lampioni neba:
Svetle u tami nesna,
ćutanje ih prekriva
tananim dodirom želja.
Ako se izgovore
rasteraće ih glasnost reči.
Samo se misle,
u sebi ostvaruju izmaštane,
dok stvarnost u prikrajku stoji zlurada,
čekajući čas otrežnjenja
da namakne okove moranja.
Svetlana Janković Mitić: Ćutnja
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Svetlana Mitić
Rođena 1955.godine u Beogradu. Sticajem okolnosti, detinjstvo i mladost provela u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji. Nakon završene gimnazije, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini, odsek - Jugoslovenska književnost i srpski jezik. Uglavnom je radila u svojoj struci kao profesor književnosti, sve do odlaska u penziju. Još kao student se iskazala na književnom planu, pišući pesme, eseje, pripovetke i druge kraće forme. Intenzivno se bavi stvaralaštvom na tom planu od 2014.godine kada je, iz ljubavi prema najmlađima, počela da piše priče i pesme za decu, sa akcentom na univerzalnim poukama o dobroti, skromnosti, ljubavi, međusobnom poštovanju i prijateljstvu. Osim priča i pesama za decu i odrasle, i dalje piše eseje, prikaze i recenzije. Veoma uspešno sarađuje sa el. časopisima "Pokazivač" i "Kraljevskim novinama", a njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Takođe je zastupljena u mnogim zbornicima savremene srpske poezije.
