„Gde si srećo?“, kaže mama.
„Gde si srce?“, kaže tata.
A baka me grli, ljulja,
pesme peva, priča priče,
češlja kosu, ljubi lice,
slatke svoje unučice !
Znam da moji vredno rade,
al’ ih vreme stalno krade!
Ima l’ neko ko će reći,
ko će moći, ko će hteti
da nam vrati mame, tate?!
Kad porastem i u školu krenem,
ako opet bude isto,
neće znati kad sam tužna,
Neće znati šta me muči…
Istina je vrlo ružna:
Ništa više nije bitno
sem što gazda traži!
I to kažem s puno žuči,
jedino TO važi!
Svetlana Janković Mitić: Kako gazda kaže
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Svetlana Mitić
Rođena 1955.godine u Beogradu. Sticajem okolnosti, detinjstvo i mladost provela u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji. Nakon završene gimnazije, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini, odsek - Jugoslovenska književnost i srpski jezik. Uglavnom je radila u svojoj struci kao profesor književnosti, sve do odlaska u penziju. Još kao student se iskazala na književnom planu, pišući pesme, eseje, pripovetke i druge kraće forme. Intenzivno se bavi stvaralaštvom na tom planu od 2014.godine kada je, iz ljubavi prema najmlađima, počela da piše priče i pesme za decu, sa akcentom na univerzalnim poukama o dobroti, skromnosti, ljubavi, međusobnom poštovanju i prijateljstvu. Osim priča i pesama za decu i odrasle, i dalje piše eseje, prikaze i recenzije. Veoma uspešno sarađuje sa el. časopisima "Pokazivač" i "Kraljevskim novinama", a njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Takođe je zastupljena u mnogim zbornicima savremene srpske poezije.
