18. Novembra 2019. | 17:57
Početna / Otvorena vrata / Svetlana Janković Mitić: Nije to Tako trebalo da bude

Svetlana Janković Mitić: Nije to Tako trebalo da bude

Nije to TAKO trebalo da bude!!!

Priča je zasnovana na istinitom događaju i imena glavnih aktera su izmenjena iz opravdanih razloga.

” Razredna! Razredna!”, uleteše u zbornicu na kraju velikog odmora dve devojčice iz sedmog B razreda. “Brzo dođite, Ružica je progutala tablete!” Razredna, žena srednjih godina, preblede i otrča zajedno sa učenicama i nekim kolegama u učionicu. Ružica je nesigurno sedela na stolici za klupom, vrtelo joj se u glavi i osećala je neodoljivu potrebu za spavanjem. Odnesoše je u zbornicu…Unezverena razredna pokuša da sazna od nje kada je i koliko tableta popila. Ružica promrmlja: “Ostala sam sama u učionici…popila sam sve tablete koje sam pronašla u kući…” Dok je direktorka zvala hitnu pomoć, razredna je umivala poluonesvešćeno dete, ujedno pokušavajući da je natera da povrati. “Ja..ja sam to zbog Miloša…htela sam da me…primeti…da vidi koliko ga volim…” “Oh, moje dete,” jecala je razredna, “Šta uradi…”
Nekoliko dana pre ove scene, Ružica se poverila drugarici da je već nekoliko meseci zaljubljena u Miloša, vršnjaka iz susednog odeljenja. “Auuu, šta mi kažeš”, reče ova zainteresovano. “Je l’ imaš neke šanse? Ti znaš da još neke lude za njim, a on ne mari ni za jednu…verovatno već ima neku devojku iz kraja,” komentarisala je drugarica, nesvesna da time uništava svaku Ružičinu nadu o ostvarenju višemesečnog sna. “Nije baš da mu nisam davala signale, primetio je moje poglede sigurno…a i kroz šalu sam mu stavila do znanja da ne bih imala ništa protiv ako ponekad izađemo zajedno…” “Iiii, šta bi?”, opet će drugarica. “Ništa, pravi se lud, kao nije shvatio…”, rezignirano odgovori Ružica, “moram da smislim nešto da me shvati ozbiljno, nisam više dete, a nije ni on.”
Te noći, Ružica je ležala u krevetu. Ne, nije odmah zaspala, razmišljala je o tome šta da uradi kako bi zadobila Miloševu pažnju i ljubav. U jednom trenutku, pade joj na pamet kobna ideja da iscenira samoubistvo i to baš u školi! On će biti blizu, dotrčaće do nje…potrudiće se ona pre toga, da sazna da je to zbog njega. Shvatiće on tada da ga nijedna ne voli toliko…držaće je za ruku…milovati…govoriti nežne reči…i onda će srećno živeti do kraja života !!!
Eto, to je bio njen plan, možda i pod uticajem besmislenih tv sapunica koje je imala običaj da gleda, dok je čekala do kasnih sati da roditelji dođu s posla. Nije joj bilo do toga da im se poveri, bili su dosta strogi i nisu baš nešto mnogo imali živaca i vremena za nju i njene probleme.
Posle par dana, čim su roditelji krenuli na posao, pokupila je sve moguće lekove koje je našla u kući,a zatim otišla i kod bake koja je živela u pomoćnoj zgradi u dvorištu. Krišom je uzela i njene lekove…nazive nije čitala, niti ju je to zanimalo. Već je zamišljala srećnu scenu u školi i uplakanog Miloša kako je drži za ruku…
Sačekala da zvoni za veliki odmor. Rekla je društvu da će ostati u učionici jer mora da prepiše domaći iz matematike. Čim je ostala sama, izvadila je šaku tableta iz torbe i otišla do lavaboa koji se nalazio blizu izlaza iz učionice. Nije ni pomislila da veliki odmor traje čitavih dvadeset minuta…i još pet, dok počne čas.
Sirena hitne pomoći je urlala…au….au…au! Vozila su se sklanjala, a bolnica je bila daleko, daleko. Razredna ju je držala za ruku, plakala i molila doktora da učini sve što može, mada je on svakako davao sve od sebe. “Gubimo je…umreće…” Iako je bila u polukomatoznom stanju, Ružica je to čula. Poslednja misao joj se provuče kroz svest: “Ali, nije to TAKO trebalo da bude…”
Sutradan ujutru osvanula je crna plakata na ulazu škole.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Svetlana Mitić

Svetlana Mitić
Rođena 1955.godine u Beogradu. Sticajem okolnosti, detinjstvo i mladost provela u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji. Nakon završene gimnazije, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini, odsek - Jugoslovenska književnost i srpski jezik. Uglavnom je radila u svojoj struci kao profesor književnosti, sve do odlaska u penziju. Još kao student se iskazala na književnom planu, pišući pesme, eseje, pripovetke i druge kraće forme. Intenzivno se bavi stvaralaštvom na tom planu od 2014.godine kada je, iz ljubavi prema najmlađima, počela da piše priče i pesme za decu, sa akcentom na univerzalnim poukama o dobroti, skromnosti, ljubavi, međusobnom poštovanju i prijateljstvu. Osim priča i pesama za decu i odrasle, i dalje piše eseje, prikaze i recenzije. Veoma uspešno sarađuje sa el. časopisima "Pokazivač" i "Kraljevskim novinama", a njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Takođe je zastupljena u mnogim zbornicima savremene srpske poezije.