Živela jednom jedna baka blizu šume i na kraj sela. Baka ko baka, savila se od starosti i teškog rada, ali je vedrog duha i uvek nasmejana jer ima tri anđela – tri unučice!
April je mesec, sunce se već ne krije iza oblaka… zelenilo osvojilo livade i šumu iza bakine kuće. Bliži se Uskrs, najveći hrišćanski praznik. Baka je svojim unukama spremila lepe poklone – napunila tri kutije kolačima i bonbonama, a isplela im je i tri lepe, šarene suknjice. Sve krišom, da one ne vide jer bi to pokvarilo iznenađenje.
Veliki petak… posle službe u crkvi, baka spremi lukovinu, varzilo, vosak i ofarba i ukrasi dvadesetak jaja. „Bože, kako će se radovati“, mislila je baka, „kad krenu da ih traže po travi, ispod žbunova i drveća. One znaju da su ih zeke donele i tu sakrile za njih!“ Misli baka i osmeh joj ozaruje lice, u mašti vidi svoje tri lepotice kako pretražuju okolinu i kako uzvikuju od sreće kad pronađu koje jaje.
Ali…uvek ima neko ALI! Sve je to iz šume, krijući se ispod trulog, oborenog debla posmatrao zli Zmijko. „Vidi ti nju, kako se raduje! Ne podnosim kad je neko srećan i kad se smeje…fuj!!! I još voli nekog, njih tri zapravo! Iz inata ću joj pokvariti praznik, ukrašću ta jaja još ove noći.“
Ponoć… baka već uveliko spava dubokim snom. U sobi mrak, čuje se samo kucanje sata. „Hu – hu !“, hukće sova koja je sletela na krov želeći da upozori baku na nezvanog gosta. Uzalud. Škripnuše tiho vrata i Zmijko uđe. Nije mu bilo teško da pronađe plen. Jaja su bila lepo poređana u korpi na kuhinjskom stolu. Zrak srebrne mesečine se stidljivo probijao kroz prozor i obasjavao ih, pa su ona sijala svojim toplim bojama i šarama – kao da se ponose svojom lepotom!
„Oh, moram da budem brza i probudim drugare u šumi!“, odluči pametnica sova, čim primeti da je Zmijko ušao u kuću. Za par minuta je već letela s drveta na drvo, sa žbuna na žbun, dižući uzbunu: „Hu- hu! Zmijko krade uskršnja jaja deci! Hu – hu! Dižite se i pođite do kuće naše komšinice bake, moramo sprečiti tog lopova!“
Pošto je uglavnom u životu puzao i krio se ispod kamenja, Zmijko baš nije bio mnogo brz i spretan. Ipak, u neko doba dohvati korpu s jajima i krenu ka izlazu. „Uh, što bih voleo da vidim bakino lice kad shvati da joj nema jaja! A i one njene tri…misliće da su ih zeke napustile i prevarile! To! Volim to!, unapred je uživao Zmijko.
Izmilevši iz kuće, Zmijko shvati da se našao u klopci. Svuda okolo kuće i ispred ulaza su bili mede, vukovi, lisice, zeke, čak i krtice! Diglo se na noge sve živo i svi su bili ljuti! „Hej, ti zmijoglavi! „,zabrunda najjači i najveći medved. „Smesta da si vratio ta jaja u kuću!“ „Tako je, tako je! Ispali bi mi krivi“, zacikaše zeke. „Mi, koji jedva čekamo da dođe ovaj praznik kako bi obradovali decu širom ove planete!“ Gomila je žagorila i preteći se približavala Zmijku. Nemajući kud, poče da se pravda: „Šta je vama?! Samo sam hteo da se malo našalim sa bakom…“ I naravno, vrati nevoljno jaja na svoje mesto. Ostatak noći i sledeću noć su životinje provele čuvajući bakinu kuću kako bi sprečile Zmijka da ponovi krađu.
Uskrs…veselo zvone zvona na seoskoj crkvi. „Hristos vaskrse!“ “ Vaistinu vaskrse!“, čuju se pozdravi razdraganih meštana. “ Bako, bakice! Zeke opet donele jaja!“, viču tri unučice, tri lepotice..
Zmijko, očajan i razočaran , još se dublje zavuče u svoj mrak, u svoju rupu.
Svetlana Janković Mitić: Uskršnja bajka
