Imala sam negde oko petnaest godina, sasvim dovoljno da mislim da je ceo svet moj i da sam toliko odrasla da smem da imam dečka. Naravno, veza je bila tajna jer sam bila isuviše mlada da bih to činila javno. Da budem iskrena, nije bio naročito zgodan, ali je bio inteligentan i načitan pa sam mogla sa njim da pričam o svemu i svačemu. A to je meni bilo sasvim dovoljno.
Ova zgoda o kojoj pišem je zapravo tragikomična: tragična za mene i jedan kišobran, a vi koji ovo čitate možete se i smejati, neću se ljutiti!
Bilo je to jednog plačljivog zimskog dana… Mama je imala nameru da uveče pristavi sarmu od kiselog kupusa. Međutim, kada je pogledala u kacu, ustanovila je da nema dovoljno kupusa. I naravno, pošto ima dobru ćerku, strpala je u mrežu jednu šerpu i poslala me da pozajmim par glavica kod njene prijateljice. Ja sam to jedva dočekala jer je to bila šansa da se nađem sa dečkom.
Imala sam sreće, sreli smo se u gradu. Dugo smo šetali i pričali gacajući po onoj bljuzgavoj lapavici. Kao i svi zaljubljeni, nismo osećali hladnoću. Posle nekoliko sati nas je osvestila neka sitna kišica. I tek onda sam se setila po šta sam pošla u grad, a na to me je, na žalost, još više podsećala prazna šerpa koja se klackala u mreži.
Već je uveliko suton osvajao grad. Ulične svetiljke su žmirkale trudeći se da rasvetle tu tamu koja se kao mastilo rasula po nebu. Pošli smo ka kući mamine prijateljice. Moj dragi je otvorio kišobran, a ja sam se pribijala uz njega dok me je tupi zvuk prazne šerpe, koja me je onako u mrežici udarala u bedro, podsećao na moju nepromišljenost. I odjednom, šta mislite koga vidim?! Mefisto bi mi sto puta bio draži od prilike onog omalenog punog čoveka koji je sav zajapuren od besa, išao prema nama. Šta da vam pričam, to je bio moj otac koga je poslala mama da vidi ne rastu li sarme na drvetu, a ja ih berem, pa me zato tako dugo nema.
Sva sam se ukočila od straha i ne znam da li me je odmah tresnuo onim svojim lepim, novim kišobranom. Moj dragi je bio dovoljno priseban da na vreme kidne! Kako smo došli do kuće ne mogu da se setim, ali znam, a i moja leđa takođe, da od tatinog kišobrana nije ostalo ništa – prelomio se na pola! Posle sam za „laku noć“ dobila još po koju ćušku, tako da mi je sve zaista preselo.
Dugo još posle toga nisam imala dečka, niti mi je tako nešto padalo na pamet. Eto, tako vam je to kad vam skrate krila na samom početku ljubavnog života!
Svetlana Mitić: Kako se ljubav leči kišobranom
