Za sreću uvek malo treba;
Komadić Sunca da greje,
Jedan cvetak da miriše,
Malo, malecno parče neba,
Ćošak da lasta gnezdo svije…
Jedno drago lice da vesele rime piše
I kad napolju zaveje,
Topao zagrljaj da me sakrije.
I ništa više.
S proleća kad ozeleni
I tuga večeri setom oboji
Pa zaboraviš ko si i šta želiš,
Dodji da sa mnom zvezdice brojiš.
Trebaš mi da se kao lasta uvek vraćaš meni,
Trebaš mi ,makar da samo ćutiš.
I da postojiš.
