16. Novembra 2019. | 00:42
Početna / Mesečina / Tode Nikoletić: Elegija ljubavi

Tode Nikoletić: Elegija ljubavi

Foto: Labud N. Lončar

Bio sam sinoć potok
I razbijah se o obale
Tvojih usana u maloj sobi
Beljoj od snega što sipaše
Po nama sa plafona.
Oskudan u robi
Ljubih ti svu noć čokot
Skriven ispod luka mlečnih
Žlezda.
Ptice su me zobale smrvljenog
Poput kamičaka krečnih noseći
U topla gnezda
I skrivajući od srama i svega
Što me mamilo ispod
Struka vlažnog ko ulje
Kantariona.

Bio sam nežni lovac
I lovih jecaje iz mraka
Mrežom u kojoj se mresti mlađ
Što mirisaše na tvoju kožu i greh.
Jurišao sam svu noć ko kobac
Na tvoja rebra laka.
I dok plovih bez daha i svesti
Iz mene je kapala čađ
Što gasiše krv mesnatom nožu
Na postelji gde mreh.

Sad treba živeti mrtav bez svega
Što tu noć osta u umu.
Sakat sam bio pre
Tvoje ljubavi, a moga groba.
Nema te u malom zavežljaju neba
Što me na put zove.
Nema više ni snega.
Sam sam u univerzumu
Koji kao i ja mre.
Kasno je doba.
Treba poć. Treba.
Ovoliko ljubavi za jedan
Život je dosta.
Spavaj ljubavi moja,
Odoh u snove.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Tode Nikoletić

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.