Umiranje, draga moja,
Nije ništa drugo nego oblikovanje
Svoje duše u cvet.
Umorimo se jednom tako
I svet nam bude stran
Od pobeda i poraza.
Od želja i snova.
Bane odnekud sumoran dan
Pomešan od suza i mraza
I od neba boje olova.
Ispruže se zlatne lotre
Do nebeskog krova
I krenete u nedođiju
Bez putokaza
Kao iz priče, polako.
A onda se zakačite
Za mesečev srp
I zaljuljate ga jako
Da ličite na minđušu
Zlatnu na uhu
One koju volite.
Umiranje je kao
Vez na platnu
I mala crkva u srcu
U kojoj se molite.
Umiranje je kao pesma
Cvrčka u travi
I zov daleke frule.
Ona se obično javi
Kad se popnete na vrh
Svoje kule
I svima kažete:
“doviđenja!”
Umiranje je nešto
poput nestrpljenja
kad od želja gorite
kao kometa.
Dođe tako dan
Pa se umorite
Od sebe i od sveta.
Spakujete u kofer duše
Sve svoje zablude
I uverenja
I šapnete još jednom:
“Doviđenja!
Bilo je ludo i žestoko
Na ovoj matoroj planeti”
Sve će pasti nakon toga
U spokoj i zaborav.
Samo će suziti oko
Onoj koju volite
I koju prepuštate drugim
Kavaljerima i lovcima.
A onda se prepustite
Prostranstvima dugim
I zaplovite sa
Zvezdoplovcima
U svoj novi početak,
Iza duge.
Umiranje nije
Crni petak
Već praznik tuge.
Zato ga treba slaviti
Dostojanstveno i nemo
I hrabro na počinak ići.
Jer, na kraju krajeva,
Ako ne umremo
Nikada nećemo
Ponovo nići.
