13. Novembra 2019. | 05:59
Početna / Mesečina / Tode Nikoletić: Molitva umiranju

Tode Nikoletić: Molitva umiranju

Foto: Marko Marković

Nedoreći tvoje usne 
Suština je koja za smislom traga.
Ima u njihovom ukusu oporosti vina
I odraza sunca sa Urala.
Reč se o njima traži da bude blaga.
Reč koja ima slast kupina
I miomiris kala.

Neobjasniti tvoje oči
Stalna je žudnja što raste ko plima
Ima unutra jedna reka. Ima.
U kojoj se kupam i neprestano tonem.
Tu ona raste od suza Heruvima
Tu ona puna sunca čeka
Kad za njima klonem.

Nenaslutiti namere tvoje
Svrha je i način promišljanja
Koju samo mudraci s Tibeta znaju.
Krv moja je ko sok od višanja!
Umreću od ljubavi i to je
Smrt što će da procveta
U tvom uzdisaju.

Neopevati osećanje
Koje raste da što duže traje
U kosmičkim kapljicama sjaja,
Glad je sazdana od tuge.
Lepo je za tobom umiranje
I uzvišeno mu se nadam i molim
Mu se poput vernog sluge
Zahvalan što mi još časa daje
Da Te beskrajno volim.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Tode Nikoletić

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.