13. Novembra 2019. | 02:39
Početna / Mesečina / Tode Nikoletić: Sonata ljubavi

Tode Nikoletić: Sonata ljubavi

Tvoji prsti i dirke klavira
Prijaju kao naše stapanje
U sazvežđe žudnje.
Pleši sa mnom.
Noćas Bog bira.
Stegni me samo i topi se uz mene
Lagano, kao da je snežno
Otapanje.
Ovo je vreme sudnje.

Sve mi muzikom svoje
Duše kaži
Da te još više volim
Sluhom, čekajući trenutak
Taj da uronimo
Jedno u drugo.
O, Bože, krotkom rukom
Našu strast ublaži,
Pospi po našim telima golim
Sjaj
I daruj nas ruhom
Da traje ova sonata dugo.

Tvoje dojke i ukus usana
Nalik su na jagode rane
Što ubrah da zasitim glad
Od koje ću jednog predvečerja
Crći ko pseto ako odeš.
Nestaću ko krik gusana
Kad muzika s klavira stane.
Pretvoriću se u prah
I odjeknuće moj pad
Kao da me mačem bodeš.

Zato prstima po klaviru pleši
Kao po mojim rebrima
Koje nežnošču brojiš
Dok noć tiha bledi.
Žeđi svojoj besramom utoli.
Noćas mi spomenik ljubavi
Iskleši,
A onda belim njedrima
Nastavi da me pojiš
I ko cvet svoj me omedi.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Tode Nikoletić

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.