14. Decembra 2017. | 05:21
Početna / Mesečina / Tomislav Mačković: Osmeh posle tuge

Tomislav Mačković: Osmeh posle tuge

Neretko se čovek priupita u trenucima nekih slabosti „Zašto se ovo ili ono baš meni dešava?“ mnogo je pitanja u životu na koje čovek neretko nemože da dobije odgovor-nemože jer ne razume ono što mu je rečeno.

U nepreglednoj Vojvođanskoj ravnici živela su dva brata stariji momci oko pedeset godina nikada se nisu ženili imali su posle očeve i majčine smrti dogovor da raspodele svoje poslove oko kuće i oko zemlje koju su obrađivali.

Bolešljivi Marko je ostajao u kući i spremao, kuvao , prao..dok je Gabor išao u njivu i održavao je od toga su živeli jer je Gabor mudro radio uvek je sejao ono što niko drugi nema tako da se kod njega moglo pronaći što-šta što drugi nisu imali.

Gaboru je uvek polazilo sve za rukom dok Marku nikako ništa nije bilo potaman i tu se znalo desiti da sedi na stolici i moli ili da kleči i moli se Bogu ali opet nikako nije nalazio svoj mir.

Gabor je bio veseo i čio čovek nasuprot svome bratu te je  usprkos umoru kojem je bio izložen zbog napornog fizičkog rada itekako znao da zapevuši i da se nasmeje kada dođe premoren kući sa njive.

Marko ga je sačekivao sa jelom i malo po malo počeo je da mrguda kako nije u redu da njegov brat peva kada je njemu tako teško samome po ceo dan bez mogućnosti da sa bilo kim razgovara po ceo dan. Jer je sam samcijat .

„Brate moj a sa kim ja razgovaram? Ti si kući te uključiš TV ili radio i neko ti priča dok sam ja po ceo dan u traktoru koji samo tandrče da nečujem ni cvrkut ptice u polju kamoli da nešto ili sa nekim razgovaram“

Marko se zamislio i počeo da plače jer nije znao kako da pronađe izlaz iz svoje očigledne depresije.

„Marko poslušaj me  ostavićeš se svega i krenućeš samnom u polje radićemo zajedno ti i ja , radićeš onoliko koliko možeš i šta možeš jel može tako? Hoćeš li? „

„Ja hoću ali…ko će kuvati? Ko će veš prati? Ko će voditi domaćinstvo? „

Gabor se slatko nasmejao i zagrlio svoga brata  pogledavši ga u oči reče mu.

„Zajedno ti i ja će mo sve raditi, ti koliko možeš ja ću se potruditi da uradim više i nemoj previše da se brineš jer tvoj problem leži upravo u tome da ostajući kod kuće gledaš samo u jednu tačku i činiš uvek iste stvari. Tebi treba da se pokreneš da vidiš sveta malo , da prođeš samnom kroz selo da uđemo u kafanu da ne žališ popiti čašu vina u kafani ti i ja će mo u nedelju zajedno poći u Crkvu i posle će mo ići na utakmicu i nećeš ni kuvati u nedelju nego će mo poći u restoran da se najedemo jer dva-tri puta godišnje toliko možemo odvojiti za sebe“

Kako je Gabor rekao tako je i bilo brat njegov Marko se maknuo od svakodnevnih poslova i posle svega jednog izlaska iz kuće on je postao drugi čovek  u potpunosti je živnuo jer video je sveta , video je naroda  i nije više gledao u jednu tačku sada nije znao gde da pre pogleda . Posle svega Marko je po prvi put posle niza godina spavao neverovatnih petnaest sati bez prekida kada je ustao malo se štrecnuo jer mu je na um pao brat i nepripremljen ručak ali na stolu ga je čekao ručak i za stolom njegov brat i bračni par sa decom koje su upoznali na utakmici te se sa istima i sprijateljili , dakle u sivilo svakodnevnog života ušetali su neki novi ljudi i to iz grada kojima je trebao mir i tišina a to su sa svojom decom pronašli na ovome salašu osim mira deca su pronašla i nešto što su do sada viđali samo u slikovnicama  po prvi put su pomilovali konja videli kravu i svinju , milovali su zečeve i jurcali sa pulinima koji su prosto izazivali decu da ih jure da bi se igrali sa njima.

Život je onakav kakvog ga čovek shvati bitna je vera u Boga čijom milošću ljudi pronalaze svoje izlaze i iz najmračnijih prostora . Bitno je samo da se ne preteruje ni u dobrome ni u lošemu. :-)

Share on FacebookNovakujem

O autoru: Tomislav Mačković

Tomislav Mačković

Rođen u Subotici 1976. godine. Oženjen i otac dvoje dece. Po činu vatrogasni oficir, nosilac ordena “ZLATNI KRST ZA POSEBNE ZASLUGE”. Hobi mu je ekologija i pisanje kratkih priča i novela. Piše na ikavici tekstove i pripovetke. Piše za Subotičke novine, najstariji list u Subotici (120 godina), Rič matice pri Bunjevačkoj nacionalnoj manjini i za “Hrvatske novine” pri Hrvatskoj nacionalnoj manjini.