6. Decembra 2019. | 08:46
Početna / Strip / Trilogija izvansmisla (naracija, scenario i produkcija: Aleksa Gajić)

Trilogija izvansmisla (naracija, scenario i produkcija: Aleksa Gajić)

Godine (svehrišćansko) Gospodnje 2009., u direktnu DVD prodaju je pušten prvi srpski dugometražni animirani film za odrasle „Technotise: Edit i ja“, rađen po istoimenom stripu Alekse Gajića i Darka Grkinića iz poznih devedesetih. Ovo je bila istorijska prekretnica u srpskoj kinematografiji, ali je daleko od prvog monumentalnog dela u koje je ilustrator Gajić bio umešan. U prvoj polovini dvehiljaditih, za francusku izdavačku kuću „Soleil“ radi na strip serijalu „Le Fléau des dieux“ (u nas preveden kao „Bič božji“, izdavač „System comics“), koji doživljava em veliku popularnost na frankobelgijskom tržištu, em izdanje na engleskom od strane američkog strip giganta „Marvel“. Gajić je takođe poznat kao izuzetno prolifičan ilustrator časopisa „Politikin zabavnik“ i jedan od mnogih crtača na domaćem strip serijalu „Vekovnici“.

Naravno, sa veličinom dolaze i obaveze, a sa obavezama dolaze stresovi, panike i ostale stvari koje je negramatično smeštati u plural, te je umetnicima Gajićevog (ili je pravilnije gajićevskog?) kalibra potreban i ventil. Naravno, da bi taj ventil bio više od toga, potreban je kvalitet, a kvalitet u trenucima zezanja i nedostatka kohezivne kreativnosti je teško dostići, a kamoli proslediti u izdavački etar, ako niste majstor svog zanata. Gajić je svoj majstorluk na polju stripa već pokazao i dokazao, i nastavlja da ga po/dokazuje daljim radom za „Soleil“ (serijal „Drakko“) kao i planovima za nastavak filma „Edit i ja“, koji je sad u ranoj fazi izrade. Ergo, (ne)logička progresija je bila izdavanje nebuloznih ali više nego simpatičnih koještarija nastalih u trenucima predaha i neopisive kreativne slobode. A budući da je „System comics“ zadužen za objavljivanje svih mogućih Gajićevih glavnotokovskih kreacija za domaće tržište, ista ta (ne)logička progresija obuhvatala je i njihov izdavački rad. Ovako bezobrazan, autor ovog teksta je prozvao naredna tri izdanja Gajićevom (dramatična muzika, svirači!) Trilogijom izvansmisla, a da se ni čas ne časi, sledi komentarisanje iste.

La primera parte: „U šrafovima“ – Ne potpuno besmisleno

foto: Aleksa Gajić
foto: Aleksa Gajić

Ova simpatična kolekcija stripova nastalih (većinom) krajem devedesetih je zaslužila svoj pridev „simpatična“ prvenstveno zbog svog materijalnog izgleda – štampana je na jeftinom papiru, uz karton za korice, plus po dva šrafa sa maticama da sve to zajedno drže. Unutar iste se nalazi omanji sijaset kraćih stripovskih priča, svaka sa radnjom luđom od prethodne. Međutim, ovo sočinjenije Gajićeve rane kreativne faze nije u potpunosti odvaljeno od života, već ima malo i autorovog ličnog mentalnog pečata, što se da videti kraćom analizom nekih pričica. Recimo, „Četvrti svetski rat “ daje lep uvid u ljudsku glupost; „Pušenje“ ilustruje ljudske demone kakvi se kriju na najmanje očekivanim mestima i koji permanentno odvjajaju Dete od svog novorođenog sina Čoveka; poslednji strip – nazvaćemo ga „Hiper-deflorator“ zato što razlozi – takođe dotiče ljudsku glupost, ali kroz prizmu satiričice od jedne table; „Poslednja misao Mirodi Jošinarija“ diskutuje o teškoj temi rata i paradoksu spasavanja života. Naravno, tu se nađu i pokoji gegovi, poput „Konačnog rešenja“ gde autor nesavesno potopi pustinju, ili „Flore i faune“ koja se vešto poigrava sa ljudima, kako njihovom anatomskom formom tako i njihovim ličnostima. I naravno, tu vidimo i neke autorove eksperimente, poput igrarija sa Darkom Grkinićem u „Tekst crtež, crtež tekst“. Ako išta savršeno opisuje ovo strip izdanje, to je upravo naslovnica, koja je ujedno crtački bezgrešna, a opet dadaistički apsurdna i nadasve šarmantna. „U šrafovima“ predstavlja lepu uvertiru nadolazećim gajićevskim (ili ipak Gajićevim) sprdnjama.

La segunda parte: „Skrepbuk“ – Ne potpuno strip

foto: Aleksa Gajić
foto: Aleksa Gajić

Vrlo verovatno najličnije Gajićevo delo, „Skrepbuk“ predstavlja jedan lep kuriozitet našeg izdavaštva. Izvorno delo, odnosno osnovica za “Skrepbuk”, je zapravo Gajićev lični rokovničić – poklon od njegovog dede, kako on sam kaže – gde je lepio, crtao, farbao, žvrljao, sekao, palio i ušivao (i još mnogo što-šta drugo) šta mu je u određenom trenutku padalo na pamet. Nekih 30% ovog knjižičeta je strip u ovom ili onom obliku, tako da ono tehnički gledano nije u potpunosti klasifikovano kao deo devete umetnosti. Naravno, pored tih pomenutih stripova, ova skreparna sadrži vizit-karte, isečene novčanice, delove kutija šibica, cigara ili kutija istih, nalepnice raznoraznih proizvoda, plan metroa, končiće, tekstil, krep-papir, pa čak i upokojenog insekta. Uz to se dobija i gratis poster, koji je tu prosto zato što, kako autor sam naglašava unutar stripa, tehnički nije mogao da služi kao naslovnica zbog količine detalja na njemu i sitnog formata izdanja. Autor takođe naglašava da je proces štampanja svega ovoga bio košmaran po izdavača, ali istrajaše, izdaše, zasmejaše.

Ključna reč u „Skrepbuku“ je smeh. Fore i fazoni prožimaju knjižiče, sa različitim nivoima uspeha. Nešto od toga su apstrakcije, onoliko namerne koliko autor namerava da ih nameri. Povremeno tu ubaci nešto što bi delovalo ozbiljno, kao pejzaži i mrtva priroda, ali vam preotme tu ozbiljnost već koliko sledećim komentarom dvoje ljudskih aberacija, antropomorfnih životinja, ili generalno kreatura nastalih valjanjem duvana u boju. Gajić ne izostavlja svoja promoćurna prolupavanja o pop-kulturi, folk-nekulturi, sveinteresantnom svetu apsurdistički-svakodnevnih situacija i eventualnom poigravanju sa formom i suštinom. E sad, formom i suštinom čega, to je već pitanje koje autor ostavlja čitaocu da zaključi sam, ako želi; sloboda koliko stvaralačka, toliko i receptorna. I za kraj, vredi naglasiti relativno normalnu notu ovog predivno nenormalnog dela, a to su Gajićevi (ujedno i gajićevski) komentari i fusnote, markirani crtica markirane crvenim brojevima. Naime, ponekad je glavnina snage neke fore u njenoj internosti. E sad, pošto opštenarodnost nije proživela Gajićev život, negde je primoran da dostavi kontekst uz neki crtež, ili neki zalep, ili neki raspal. Što naravno on radi u duhu cele ove skreparne – na trenutke smešno, na trenutke zbunjujuće, a na trenutke i samom njemu neznano. Što dodatno daje na snazi kvaliteta “veće slike” ovog fizički sitnog dela.

La tercera parte: „Pljosnati strip“ – Ne potpuno štagod

foto: Aleksa Gajić
foto: Aleksa Gajić

Hronološki poslednji i najsvežiji na ovoj listi, „Pljosnati strip“ je jedna duguljasta (bukvalno) sinteza svega onog što je činilo „šrafove“ (stripovska naracija) i svega onog što je činilo goreopisanu skreparnu (odsustvo filtera ludila); a opet, nije ništa od toga. Rađen u formatu 42x12cm, strip je, opet poput „šrafova“, kuriozitet na srpskoj strip sceni kao jedini takve vrste. U kratkoj tradiciji „Skrepbuka“, i ovde Gajić s vremena na vreme zalepi nešto, te s vremena na vreme iskoristi čudnu tehniku za dobijanje crteža, te s vremena na vreme ubaci svoje igre rečima putem igre crtežom. Ono što izdvaja ovaj pljos’ od „Skrepbuka“ je dosta namerniji meta-pristup. „Pljosnati strip“ je izuzetno svestan sebe, što, opet u tradiciji „šrafova“, naglašava njegova naslovnica, gde vam se on – strip – lično obraća. Kao takav, zadužen je da trpi veliki broj pojavljivanja samog autora unutar stripa da komentariše pitanja koja ga niko izvan stripa ne pita. Gajićev izvansmisao ovde već izbacuje plodove – ako računamo da je kroz „šrafove“ klijao, a u skreparni cvetao – i pored sad već samoupravljajućeg humora se provuče i neki simpatični eksperiment, poput serije kratkih stripova koji sačinjavaju ljudsko lice (simpatično nazvan „Glavni strip“) ili serije od deset naizgled nepovezanih apstraktnih slika koje imaju značenje i dalje nepoznato čitaocu, čak i nakon višestrukog povratka istim. I naravno, igrarije rečima i crtežom nastavljaju svoju hegemoniju, ne jenjavajući čak ni u poslednjim kadrovima, sa naravno besramnom samoreklamom autora, koja je sve samo ne ozbiljna.

La conclusión

Ogroman rad, želja za zezanjem, kredibilitet kod izdavača, nesputana kreativnost – otprilike ovo je kostur alhemijske formule dolaska do ovakva tri vezana dela. Monsieur Gažik, kako ga braća Francuzi zvadu, je svom magnum opusu rešio da udene ove tri nadrealno vanpametne crtice, i sad da li mu to ide na čast ili na štetu, već je do čitaoca. Neće svakome ovo da leži. Nije svako navikao na alternativnije pristupe stripu, niti na lično i zasluženo šegačenje sa čitaocima kakvo je ovde (pre)prisutno. U tome i leži silina i kvalitet pripovedaštva Alekse Gajića. Nagoni čitaoca da olimpijski istovremeno žonglira angažovanost u čitanju stripa i isključenje mozga u toku istog tog procesa. Štono bi rekli naši stari, ko zna zašto je to dobro? Ali evo i jednog lepšeg odgovora: eto ga, tu je, pa s njim kako kome volja. Što je neretko i poruka gajićevsko-Gajićevih izleta u ničim sputano i stopostotno fenomenalno crtalačko-pripovedačko gluvarenje.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).