26. Maja 2019. | 11:45
Početna / Nastavnici i profesori / U odbranu novog predškolskog programa: da vrtići ne budu pijaca roditeljskih ambicija

U odbranu novog predškolskog programa: da vrtići ne budu pijaca roditeljskih ambicija

Izmene u odbranu dečje slobode postale su neophodne. Ne znamo da li je, što se prenaglašenih ambicija u predškolskom uzrastu tiče, starije koka ili jaje, odnosno predstavnici (uglavnom privatnih) vrtića ili roditelji, ali situacija je postala nepodnošljiva.

Struka nije uspela da odbrani slobodnu igru, pa će to sada biti zakonski regulisano. Neverovatno dokle smo došli, ali jesmo. Toliko smo opteretili decu da često čujem kritike kako su se deca u vrtiću samo igrala. To nije „samo”, to je NAJVAŽNIJA aktivnost dece predškolskog uzrasta u kolektivu. Kroz igru su naravno i nešto učila, ali deca to nisu primetila. Ako broje kuće – deca su se igrala, ali i učila, ako se igraju pijace – učila su o voću i povrću. U slobodnoj igri sticali su socijalne veštine i razvijali motoriku….

Napredovala su i razvijala se. Pri tome su jela kada moraju i bar 8 puta prala ruke.

Da li se previše „štreba” u vrtićima – DA, na osnovu mog ličnog iskustva iz privatne ustanove, pa iz tog ugla i pišem. Moja deca su išla u državni vrtić i tamo nismo imali osećaj preopterećenosti u to vreme.

Nije sporno da bi deca trebalo da usvajaju nova znanja, ali ako previše uče napamet i bez UNUTRAŠNJE motivacije – piši propalo.
Decu su, u većini vrtića (posebno privatnih) PREOPTERETILI do mere da nisam mogla više da budem srećna radeći tamo. Sport + engleski + dve usmerene aktivnosti = četiri apsolutno usmerene aktivnosti DNEVNO! Pritom se, u privatnim vrtićima, smenjuju predavači, nesvesni šta su sve deca radila tog dana, jer nisu bili tu.

U vrtiću, u kom sam radila, vaspitači su imali obavezu da program za narednu nedelju istaknu ispred sobe. Veliki sam protivnik toga. U prevodu – program je: priča o žabi, pesmica na engleskom o žabi, pesmica na srpskom o žabi, pravljenje žabe od čaša. Deca izađu napolje i nađu glistu. Gledaju je, pričaju međusobno o glisti, vrate se u sobu i crtaju žabu, jer je to u planu. Pa kome je to logično? Da zlo bude gore, neki roditelji su slikali pesmice istaknute na vratima (koje smo kačili kao dokaz da se nismo SAMO igrali, već da smo učili) i još dodatno im te pesmice čitali kod kuće da budu dovoljno super za predstavu kad dođe baka, a i da se malo istaknu u društvu. Tužno! Na vrtićke predstave POJEDINI, podvlačim – manjina (ali i to je mnogo) roditelji dolaze očekujući ozbiljnost Brodveja, vaspitačica se raspada od nervoze, jer nije sigurna u decu… jezivo stanje. Vlasnici privatnih vrtića, raznoraznih struka i nestruka,često u ulozi oštrog kritičara. Pa se mere grupe međusobno, pa se mere deca… pijaca ambicija i sujete…

U tom smislu podržavam izmene.

Ali isto tako se bojim bukvalista koji rade sa decom i toga da će nastupiti anarhija umesto slobode kao ideje ove izmene.

Usmeravanje dece i u novom programu postoji, ali najviše unutrašnjom motivacijom, što sa malcima nije veliki problem.

Sve zavisi od Uprave i vaspitača. Ukoliko je bilo ko u ovoj priči bukvalista, neće biti dobro.

Mislim da socijalno vešti vaspitači odavno rade po ovom programu.

Primer (uzrast 5 godina):

Po starom: „Odmah uzmite papire, sedite i crtajte mamu i obavezno da mama ima obrve i trepavice! Tišina!!! Crtamo i ćutimo, muva da se čuje!”

Po novom (mada godinama dobri vaspitači tako rade):

„Deco, ko želi da nam ispriča nešto o svojoj mami? Kakvu ima kosu? Oči? Ima li trepavice? Obrve? Nakit? (tako decu podstičemo na crtanje detalja). Ko želi da obraduje mamu crtežom? Hajde da joj nacrtano nešto! Većina dece, da ne kažem (ali imam takvo iskustvo) SVI, će rado pristati na tu aktivnost. Ipak Perica želi da crta traktor jer je juče dobio novi, pa je u tom raspoloženju. „Dobro, Perice, nacrtaj traktor, a posle mamu, može?” On baš ne želi – dobro, mama će dobiti traktor uz komentar da je danas traktor centar interesovanja i bez sažaljivog pogleda prema mami, jer nikakva izdaja se nije desila. Marko neće uopšte da crta – u najvećem broju slučajeva ne veruje u svoje sposobnosti. Pokazati mu, pomoći da postigne željeni nivo, pohvaliti trud… Ne uspeva? Ok, može da sačeka drugare ili pošto je sada mirna aktivnost, može uzeti kocke ili autić za drugim stolom, a mogu mu se pridružiti oni koji završe crtež ili im se ne crta.

Ili…

Po starom: „Deco igramo se pijace – ti si prodavac, ti si kupac, ostali sede i ćute.”
A trebalo bi: „Ko je bio nekada na pijaci? Šta se tamo prodaje? Šta vi volite da jedete? Ko želi da bude prodavac (vaspitač napravi toliko tezgi) Ko želi da bude kupac?” …ko ne želi ništa, može sedeti i biti porodica koja čeka kupca da dođe kući… i tako dalje…
Ako mu „neću” pređe u naviku, kažite da sam bira igru i da ne prihvatate odgovor „ne znam”! “Vidiš, drugari su se priključili na tvoj predlog, sada se ti uključi u njihovu igru”.

Igara strpljenja i koncentracije ima bezbroj i deca ih obožavaju. Zaledi se, igra skulptura, igra ne mrdanja…

Sitna motorika se može vežbati na milion načina, prebacivanje kamenčića prstima noge, slaganjem sitnih delica bilo čega, provlačenjem kanapa kroz rupice… Sve u svemu izmene ukidaju „štrebanje” u vrtiću, a ne sticanje znanja, ako ja dobro shvatam.

Teško je, kao roditelj, shvatiti zašto su promene neophodne.
Naprimer, šta se u vrtiću dešava pre perfektno izvedene priredbe?

Lično sam pratila pripreme „jako uspešne i lepe priredbe” u vrtiću gde sam radila. Ozbiljan sukob mišljenja je moj stav izazvao u kolektivu. Svi su očekivali pohvale, od roditelja su ih i dobili, a ja sam bila očajna i shvatila da su hitno potrebne izmene u pristupu.
Naime, mešovita grupa 4-6 godina je u pitanju. Po opisu svog posla ja ih viđam jednom nedeljno. Pripremaju priredbu za bake i deke. Prva moja poseta – spavaju po kazni zbog priredbe. Druga moja poseta – ne idu napolje po kazni zbog priredbe. Treća moja poseta – izvode priredbu da mi pokažu, uz komentar vaspitača da je to TREĆI PUT TOG DANA!!! Četvrta poseta – plaču, vaspitačice su rekle da neće biti priredbe jer se ne trude dovoljno… i nakon svega ovoga: sam dan priredbe – sve je svečano, uvežbano i super. Da li je to poenta vrtića?!? Pa ni Madona ne izvodi tri puta dnevno ceo koncert dok se sprema za turneju.

Da zlo bude veće, druga grupa istog uzrasta i ustanove živi pravi vrtićki život. Smeh, pričice, radionice o drugarstvu, o sebičluku, o zdravlju, o životinjama, o porodici, o mašti, o zanimanjima (ništa za prikazati na priredbi, a tako važno za život) i po malo vežbaju priredbu. Naravno, na sam dan priredbe sve je dečje i sa puno greškica –  baš kako i treba da bude. Ali roditeljima ništa nije jasno… Kako laik da bude srećan što mu je dete u drugoj grupi? Zakonom će prvi način pripreme priredbe biti zabranjen i ja sam apsolutno ZA!!!

Ali… sve je do socijalnih veština, sposobnosti da argumentuje, sigurnosti u sebe i svoje namere samog vaspitača.
Izmene su, u srži na strani dece i vaspitača, ali vlasnici vrtića i glavni vaspitači, pedagozi uskih vidika ih pretvaraju u haos i noćnu moru.

Autor: Snežana Golić, pedagog razvojnog centra Faktor

Izvor: zelenaucionica.com

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zoran Todorović

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.