Foto: Igor Pavicevic
Tara Marković prvo je naučila da čita, a onda da govori. Da su knjige njene omiljene igračke najbolji dokaz je roman Stvar srca koji je ova desetogodišnjakinja napisala i sama ilustrovala. To je njena druga knjiga, a prvu je napisala na letnjem raspustu, u pauzi između prvog i drugog razreda osnovne škole. Za tu knjigu od nekih dvadesetak strana pod nazivom Kaja u Beogradu, u kojoj je glavna junakinja njena sestra od tetke iz Holandije, kaže da i nije bila tako ozbiljna. I kako onda da se bar na trenutak ne zapitamo: da li se od dece tih godina zaista očekuje da napišu knjigu?
Iako na prvi pogled, dok pije limunadu bez šećera, deluje kao i svaka druga devojčica njenih godina, to ne treba da nas zavara. Tara je napisala pravi roman, ozbiljno štivo za decu, ali i one koji su odavno naučili prva slova, tablicu množenja i deljenje razlomaka. Stvar srca roman je za velike i male, za decu i sve one koji se tako osećaju, a Tara u prvom velikom razgovoru za Original otkriva kako je počela da piše roman, šta bi radila da je mađioničar i kad ćemo moći da čitamo još jednu njenu knjigu, ali i čime bi volela da se bavi kad još malo poraste.
„Prva knjiga o jednoj posebnoj junakinji Mariji“, stoji u podnaslovu Tarine knjige. A ko je Marija, devojčica čije zgode i nezgode pratimo na više od dve stotine strana? Ona ima osam godina i tri meseca. Ne sviđa joj se preterano njeno ime, a više bi volela da se zove Elizabeta. Ne igra se preterano često, više čita Trejsi Biker. Dobro, ponekad se igra barbikama. Tara priznaje da su neki od junaka iz njene knjige stvoreni po uzoru na ljude iz njenog okruženja. Mada na prvi pogled situacije u kojima se nalaze deluju svakodnevno i ni po čemu posebno, vredne su pažnje i obavezno izmame osmeh na lice.
„Mene ima u knjizi, u liku Marije, ali i moje porodice i prijatelja. Sofija je, recimo, mešavina tih pametnih drugarica i voli da peva“, otkriva Tara i dodaje da se niko posebno nije prepoznao u knjizi i da je svaka sličnost sa stvarnim likovima slučajna. Krajem decembra 2015. Tara je počela da piše knjigu, ali u školi se nije naročito hvalila jer, kako kaže, znala je da neće razumeti. Tarina mama Brankica kaže da Tara nikome nije dozvoljavala da čita rukopis pre nego što ga je završila, takav je bio dogovor. Svakog dana je pisala i na kraju se i sama iznenadila koliko materijala ima.
„Ime Marija bilo je prvo koje mi je palo na pamet. Do tada, nisam znala u šta će se moja najduža knjiga na kraju pretvoriti. Mislila sam da ću se pozdraviti s njom posle nekoliko stranica, ali sam ipak nastavila da pišem jer sam dobila inspiraciju. Mariji sam dodala mnogo svojih osobina. Na primer, ona ne voli mleko, kao ni ja“, otkriva verovatno najmlađa autorka u Srbiji. Radnim danima ide u školu, a kad se vrati kući, stigne i da napiše nekoliko strana knjige.
Kao i njena junakinja Marija, voli muziku, a posebno su joj omiljeni ženski vokali. Marija bi rekla da voli strane pesme zato što su domaće „krševi“, a sa Tarom bi se usaglasila u vezi sa omiljenim žanrom, pop rokom. Pored Marije, u knjizi su najviše zastupljeni likovi dece. Tu su njene drugarice Ana, Jelena, Đina, Sofija i mnogi drugi. Oni su zanimljivi, duhoviti i maštoviti, na onaj način kako to samo deca umeju da budu, ali nezgode sa kojima se suočavaju su stvarne i teraju na razmišljanje.
Kako izgledaju problemi iz perspektive dece, šta muči te male ljude za koje često umemo da kažemo da žive bezbrižno? Kako izlaze na kraj sa vršnjacima koji ponekad umeju da budu surovi?
„Učiteljica me je pitala: Pa kako si mi, Marija? Ne izgledaš dobro. Đina i ja više nismo prijateljice, rekla sam. Je li, a zašto, upitala je? Počela je da me zafrkava, a i muka mi je zbog toga, rekla sam poluglasnim tonom. Nisam, dobacila je Đina. Ne, više nisam takva, vesela Marija. Sad sam tužna Marija“, piše Tara u knjizi.
Marija je vozila automobil u više navrata, bežala od kuće, dobila orden za iskazanu hrabrost i nesebičnost kada je spasla bebu iz Save, ali i pokazala da je sasvim obična devojčica koja šalje pisma svojoj drugarici Jeleni koja živi u Hrvatskoj.
„Najviše bih volela da letim i budem nevidljiva. Ljudima bih slala poklone iz vazduha. Spasavala bih one kojima se desi neka nesreća. Da sam mađioničar, najviše bih volela da održavam besplatne predstave. Unapred pripremljene poklone, krišom bih dala svom pomoćniku koji je sakriven ispod pozornice, a on bi ih onda meni dodavao, dok drugi ne gledaju i tako bismo usrećili mnoge gledaoce“, priča Tara za Original i skoro da možete da je zamislite sa cilindrom na glavi kako stoji na pozornici i uspeva da izvede jedan od najvećih trikova, da nasmeje i obraduje nekoga malim i neočekivanim znakom pažnje. Njena razmišljanja o sreći, usamljenosti i mašti obično pripisujemo ljudima koji imaju više ispisanih stranica života, ali Tara ruši sve predrasude.
„Srećna sam kad je neko tu za mene. Najviše vredi kad imamo nekoga kome je stalo do nas jer ljubav vredi više od bilo čega na ovom svetu. Možemo da imamo veliku kuću, mnogo novca, ali to ništa ne vredi, to nije sreća. Ljubav je najjača stvar na svetu i nijedna sila nije jača“, objašnjava Tara i dodaje da najveću tugu za nju predstavlja gubitak voljenih osoba. Svet oko nas menja se iz trena u tren, a Tara sa neverovatnom lakoćom opaža i beleži pojave koje uočava. Čak i one događaje u kojima nije učestvovala oslikava čitavim spektrom emocija. Jedno od takvih poglavlja u knjizi je rođenje Marijinog mlađeg brata i mamin dolazak kući.
„Ja sam jedinica, imam samo braću i sestre od tetke“, kaže Tara, ali to joj nije predstavljalo prepreku da detaljno opiše sve te emocije koje preplave starijeg brata ili sestru kad u porodicu stigne novi član. Možda biste se i igrali s njima, ali su suviše mali. Vozili biste i kolica, ali roditelji ne dozvoljavaju jer ste i sami nedovoljno veliki za tako nešto. U Tarinu knjigu iz snova stalo je još mnogo doživljaja iz škole, prijatnih i onih manje lepih, ali sve to čini život i sve je to bilo inspirativno jednoj od najmlađih autorki u Evropi.
„Najvažnija je mašta zato što je ona najbolji oslonac. Tu možemo da izmišljamo zato što je to beskrajni svet“, objašnjava Tara kako je uspela ono što i mnogo starijim i iskusnijim autorima ponekad ne pođe za rukom, da ispričaju priču bez propusta i teških zapleta i pred čitaocima otvore vrata novog sveta u koji mogu da pređu ako im onaj u kome su trenutno nije baš po meri. Sve je to moguće u mašti, samo treba umeti voditi čitaoca kroz predele snova i ohrabriti ih da se prepuste i dozvole sebi luksuz da budu neozbiljni i detinjasti. I ko zna kuda ih maštarije odvedu i koje vidike otvore. Tara kaže da su u pripremi drugi i treći deo knjige, a da je Marijina priča tek počela i da niko ne zna da li će se ikada završiti.
„Marija, glumica, književnica, pevačica, voditeljka, mlada mama? Polako, ima vremena“, zaključila je Tara u predgovoru prvog dela trilogije „o jednoj posebnoj junakinji Mariji“. Nema sumnje da će Tara pre nego što upiše svetsku književnost, kako je odlučila, i postane profesorka na Filološkom fakultetu, napisati još kvalitetnih knjiga koje će birati za lektiru ne samo njeni vršnjaci nego i oni koji su odavno otpevali „Đački rastanak“.
Izvor: nedeljnik.rs
