15. Oktobra 2019. | 16:52
Početna / Strip / Vasdemonje konzumerizma – aktuelnost, akutnost, asimilacija

Vasdemonje konzumerizma – aktuelnost, akutnost, asimilacija

Ime Zorana Penevskog je u domenu srpskog stripa sigurno najjače u zadnjih par godina. Svojim „Ljubaznim leševima“ (po njegovom scenariju ilustrovao Ivica Stevanović za izdavačku kuću „Komiko“; strip je doživeo svoje treće reprintovano i dopunjeno izdanje, što je retkost u nas) je pokazao koliko je ozbiljan kao autor i koliko je ozbiljan po pitanju stripa kao umetničke forme. Svojim „Knjiškim moljcima“ (ilustrovao Dušan Pavlić za izdavačku kuću „System comics“) je pokazao koliko ume da bude neozbiljan, i to nabolje. Njegovo najnovije delo je nešto više u duhu „Leševa“ po pitanju (ne)ozbiljnosti, a po pitanju tematike jedna vanvremenska priča uvijena u ovovremensku ljušturu aktuelnih tema našeg i vašeg društva. Reći nekome „Dobrodošli u Korporativni pandemonijum“ je iz razloga navedenih u prethodnoj rečenici izlišno. Ekvivalent je nekome opisivati kuću u kojoj već stanuje.

Nakon listanja ovog figurativnog deteta Penevskog, ilustratora Aleksandra Zolotića i izdavačke kuće „Besna kobila“, prvo što bode oči ne proizilazi iz samog dela, već iz jednog metapogleda na isto. Naime, to je nedostatak suptilnosti. Strip ne krije činjenicu da je društvo prožeto korporativnim ciljevima i masivnim konzumerizmom iskvareno i paranoično. Ne krije ni monstruoznost lutkara koji manipulišu bilo lutkama-proizvodima, bilo lutkama-narodom. Štaviše, naglašava je. Takođe ne krije ni patnju prostonarodnog sveta van zidina velegrada kojeg je naživo i nepovratno progutao kapitalistički sistem bitisanja i još uvek ga vari. Kao i svaka dobra satira – ako nije nepravda ovo delo nazvati satirom – ovaj strip mora da izvši doktorsku dijagnozu problema u detalj, te da je hirurški odstrani, ili, u zavisnosti od oštećenja, obdukcijski overi. Naravno, leš bi u tom slučaju bio sve samo ne ljubazan, kao prethodni leševi u životu Penevskog.

foto: besnakobila.co.rs
foto: besnakobila.co.rs

Ovaj nedostatak suptilnosti se vidi i u likovima i u njihovim međusobnim interakcijama. Glavni lik (bezimeni, naravno; naglasak na običnosti običnog čoveka) skoro uvek priča u crnim balončićima, pogotovo u odraslim danima. Hilda, jedina imenovana osoba u stripu, priča u belim. Ona je ta koja izbegava da se preda korporativnom sistemu. On je taj koji ne da se samo predaje, već i napreduje. I naravno pada kada se posredno usprotivi istom. Sami ljudi su beznadežni i nema mnogo iskrenih osmeha (sem Hildinih). Lica korpolicajaca, od najranijih stadijuma pa sve do Vrhovnog Korpa, su izvrnuta, zlokobna, skaredna. A pak, paradoksalno, oni imaju za cilj borbu protiv spoljnih čudovišta, u stripu viđenih samo na plakatima koji okupiraju grad iznutra onoliko koliko i sami korpolicajci u letu. Uticaj ovog režima je takav da infiltrira i podsvesno, te glavni lik pomenuta čudovišta, tačnije ona čudovišta viđena po plakatima, vidi u svojim košmarima.

Međutim, priča je daleko od globalne, pa čak i lokalne ako se Korporopolis uzme kao metaforična predstava sada već bilo kojeg urbanijeg naselja. Priča je na nemalom nivou i jako lična. Kroz naraciju našeg glavnog junaka vidimo jednu sliku persone koja proživljava život umnogome sličan Čarlsu Fosteru Kejnu, sa par različitih smernica. Ono dečje u protagonisti „Korporativnog pandemonijuma“ se ogleda u želji da leti. Taj njegov ideal eventualno biva dostignut, ali po žestoko skupoj ceni. Gubljenje ljubavi u detinjstvu putem ekstrakcije od strane nasumičnog (?) letećeg Korpa gasi ono ljudsko u njemu; susret s vrlo nevinom Hildom izaziva psihofizički nemir u detetu, rezultat buđenja iskrenih emocija tik pred neminovnu perverziju istih. Mlado dete postaje mladi momak, te mladi čovek, a što je stariji, to ga društvo Korporopolisa više kvari, to ga korpolicija više uzima pod svoje, a i bliži je svom snu letenja. Naravno, tu figuriraju i par ključnih rečenica, poput „Sanjao sam ono što je bilo na ekranima“ i „Videla je da sam je prijavio“ i „Njemu [Vrhovnom Korpu] sam bezgranično verovao“. Ono što možda figurira više od ovih (i najmanje hiljadu) reči jeste jedna scena uzeta iz sna našeg protagoniste, a to je kako on u snu spušta mač na njega u javi. On u snu, odeven u uniformu nadzornika-člana Korporacije, metaforički – a kasnije i vrlo realistično – ubija neiniciranog sebe. Ideja je konzumirala njenog tvorca; problem je što iskvarena ideja to radi još gnusnije, poput mača koji se zariva u meso, istog mača koji snevni protagonista ubada u javenog.

foto: besnakobila.co.rs
foto: besnakobila.co.rs

Druga paralela je jedan veći paradoks koji okupira jedan manji paradoks. Manji paradoks je ovde već manje-više sažet: momak želi slobodu, „da leti“, putem predavanja sebe Korporaciji, već iskvarenom idealu. Želi da se bori protiv čudovišta, a u tom procesu postaje kreatura iskrivljenog lica i keza koji ledi krv u venama, te nakon toga bezlični dron sa jednom primarnom svrhom. Veći paradoks se ogleda u vrlo verovatno nenamernoj paraleli sa anđeologijim i demonologijom, odnosno biblijskom pozadinom koja se i u hladne tehnokratske zidove Korporopolisa nekako ugurala. Korporopolis je upravo taj Miltonov Svedemonion gde je i sam napredak iskrivljen, gde se iskrena ljubav prema nekome pretače u falsifikat ljubavi prema objektima – ovde viđeno putem žigosanja razne robe različitim simbolima ekstraktovanim iz različitih individua, ono kapitalističko „roba za svakoga, da svi pojedinačno budu zadovoljni“. Iza zidina ove metropole mahnitosti hijerarhija ljudi na vrhu je svedržeća i preispitivanje iste je obično kratkog veka, što naš protagonista, sada leteći dron Korporacije, saznaje na teži način na kraju stripa. No, njegov konsekventni „pad“ – figurativni koliko i bukvalni – ga boji u jednu jako čudnu himeru simbola. Tu i leži zec ovog većeg paradoksa pomenutog na početku pasusa. Protagonista je ekvivalent palog Lucifera, što je samo početak paradoksa u paradoksu. Lucifer, „nosilac svetlosti“, po biblijskoj tradiciji pada i postaje Nečastivi. Ovaj naš „Lucifer“, paradoksalno, pada „u dobro“, postaje pali anđeo-otpadnik od zla. Što je paradoks sam po sebi zato što ovaj figurativni Lucifer vrši dužnost pravog Lucifera, odnosno donosi svetlost, a opet paradoksalno, figurativni Lucifer pada zbog iste stvari koju tradicionalni Lucifer krši i zbog koje sam pada. To je poprilično golem zalogaj paradoksalnosti u fabuli „Korporativnog pandemonijuma“, iako je samo posredan glede celokupne tematike ovog dela.

No, u tome i leži njegova snaga. Fundamentalna pitanja čovekove slobode su komplikovana sama po sebi, i nema jednog savršenog rešenja. Prema tome, ovakva šegačenja sa vidno lošim ponuđenim rešenjima, konkretno ideologija pojedinih životnih sistema, služe kao koristan priručnik za, ako ništa drugo, odgovor na pitanje „kako ne treba raditi“. Zato i protagonista završava tako kako završava, a taj završetak je svima nama i vama vrlo poznat – gorak, bez objašnjenja, abruptan.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).