Roberto Raviola (1939–1996), rođeni Bolonjeze, generalno je i proveo život u okrilju tog prosvećenog grada, u kome je nakon studija na Akademiji lepih umetnosti postao crtač i autor koji je svojim stilom i senzibilitetom znatno zadužio auditorijum u Italiji, SFRJ, i tek po nešto u drugim zemljama. U njegove rane radove spadaju stripovi “Osvetnik” (Il Vendicatore, 1958.) i “Doktor Kastner” iz 1961. Uskoro je preuzeo pseudonim Magnus (po kome ga inače i znamo), prema latinskoj frazi Magnus pictor fecit („Veliki slikar je ovo načinio”) a tada će oformiti solidan tandem sa scenaristom Maksom Bunkerom, o kome će kasnije biti još reči. Sa njim je tokom 1960-ih pokrenuo serijale “Satanik”, “Kriminal” (super vispreni lopov u kostimu sa dezenom kostura – na neki način imitacija ipak znatno popularnijeg Dijabolika) agent Denis Kob i futuristička (anti)heroina Džezebel (Gesebel – kadar iz stripa je na poslednjoj slici).
1968. se pojavljuje nešto sasvim drugo: Maksmagnus (Maxmagnus –
prepoznatljiv izvor imena!), serijal kratkih priča sa tematikom iz Srednjeg veka – vlastoljubivi i bahati kralj, koji uz pomoć još pokvarenijeg ministra (vrlo lukavog, i često nepouzdanog karaktera!) nastoji da što više učvrsti svoj položaj i obogati se na račun naroda, naravno sve to uz obilje crnog humora. Kasnije su drugi umetnici napravili serijal od 25 dugometražnih epizoda u kojima je uzbudljivo razrađena tematika eksploatacije naroda, porodičnih odnosa na dvoru, raznih spletki i narodne pobune koja je rezultirala i privremnim svrgavanjem kralja.
1969. je osvanuo i za nas najznačajniji serijal, Alan Ford, na koji smo već skretali pažnju iz više uglova. Tu se Magnusov smisao za crni strip susreo u još srećnijoj kombinaciji sa komikom, pri čemu je kreiran jedan do tada nedovoljno istražen groteskni stil, koji je nakon početnog nerazumevanja i serije prepreka najzad počeo da pleni srca čitalaca. Nije mu bilo strano da u ovaj strip povremeno “zalutaju” po neki junaci iz ranijih ostvarenja, a već se podrazumeva humor na sopstveni račun u vidu autokarikatura – lik Boba Roka, naravno! Po negde je to i on sam (konkretno imenovan ili ne) uz Bunkera (uvek sa naočarima), koji je prikazan ili kao gojazan tip u različitim kontekstima, ili kao vitki neuspešni samoubica! (U drugim stripovima Magnus je nabacio svoj lik Ministru finansija u “Maksmagnusu”, i ser Kramu (Crumb) u “Družini od vešala”) Nažalost, Magnusovo majstorstvo nije bilo dovoljno istrajno pri radu na Alanu Fordu, pa se u poslednjim epizodama (od ukupno 75) zapaža značajan pad kvaliteta u grafici, a takođe i u specijalnoj povratničkoj epizodi broj 200 (“Hik-hik-hura!”) koju je iscrtao nekoliko godina kasnije. Inače, ko je pažljivo pratio makar Alan Ford i imao prilike da makar sporadično načini neka poređenja u drugim ostvarenjima, mogao je da “pohvata” neke stilsko-vizuelne elemente koji se provlače kroz većinu stripova, bez obzira na žanr –posebno likovi lepih žena često deluju
međusobno jako slično. Često se čuju i primedbe da je veliki umetnik i muške likove crtao na osnovu nekolicine prepoznatljivih šablona, tako da je i kod muških i kod ženskih likova jedna ista fizionomija uz malu izmenu konteksta mogla da prođe kao prigodna i za komičnu i za ozbiljnu priču sa realističkom estetikom. Ponekad nas je više zadivljavao preciznošću linije i forme, nekad prigom o detaljima, i svakako nam je kreirao veoma živopisno štivo kome se i dalje valja navraćati.
– NASTAVIĆE SE –
