20. Avgusta 2019. | 05:50
Početna / Mesečina / Žarko Ilić: Kako da pronađemo svoj poziv?

Žarko Ilić: Kako da pronađemo svoj poziv?

Posaoje, ono što radimo od „devet do pet“ i od čega živimo. Karijeraje sistem nagrada i unapređenja koji je kreiran tako da nas motiviše da se ponašamo kako društvo želi; dakle, linearni rast plate, viši položaji, viša zvanja, unapređenja, veći društveni ugled i sve tome slično što naš ego i ljudi oko nas vole i odobravaju. Pozivje ono što mi iskreno volimo da radimo bez obzira da li nam to donosi novac i slavu; sam rad je nagrada, jer je „prirodan“ našem biću i usrećuje nas makar od njega nemali nikakve „koristi“.

Koliko nas, može da se pohvali da nam je posao = karijera = poziv?

Na ovu temu razgovarao sam i sa jednom veoma uspešnom učenicom koja mi je rekla:

Shvatila sam da sam 20 godina iskreno verovala da spadam u malobrojne srećnike koji rade to što zaista vole i od toga, uglavnom, žive. Mislila sam da sam uspela da moj pozivpretvorim u posao i karijeru. Bila sam uspešna u tome što radim, dobila sam mnoga formalna i neformalna priznanja, sa više strana, u zemlji i inostranstvu, u javnom i privatnom sektoru i trebalo bi da sam u punom zamahu opijena inspiracijom. Međutim, u poslednje vreme moj posao mi se sve češće činio bljutavim. Počela sam sebi da ličim na ljubavnicu koja, pošto voli da živi ljubavnu priču, ne želi sebi da prizna da je strasti nestalo. Tu je bio i strah… 20 godina sam ulagala u moju karijeru i donela mi je uspeh, položaj, priznanja… za koje ne vidim kuda tačno dalje mogu da me odvedu. Zar je to sve bilo uzalud? Zar se tolika investicija vremena i truda treba odbaciti kao neka potrošena priča? Počela sam čak da sumnjam da možda nisam prepoznala poziv.

A znaš li uopšte šta znači pronaći svoj poziv?

Možda. Ti si bio farmaceut, lekar, doktor nauka medicine, šta god, i onda si sve to odbacio da bi postao Reiki učitelj? Objasni mi dve stvari. Prvo, sad kad gledaš unazad, koji je bio prelomni momenat kada si odlučio da se usudiš da skočiš u prazno, odnosno da napustiš te ljudima prepoznatljive uloge i počneš da se baviš Reikijem i predstavljaš kao Reiki terapeut i učitelj? Drugo, šta je prva stvar koju si uradio na tom, za neke, suludom putu?

Još uvek jesam sve to, ali krenimo redom. Ključni trenutak dogodio se jedne hladne zimske noći kad mi je otac doživeo srčani udar. Te noći umro mi je na rukama u koronarnoj jedinici Urgentnog centra nakon čega su ga jedva ponovo oživeli. Dok sam sedeo u praznoj čekaonici u nekoj tankoj košulji, jer sam hitno izleteo iz kuće vodeći ga u bolnicu, odjednom sam osetio da sam zastrašujuće i beznadežno sam. Oko mene nije bilo nikoga na koga mogu da se oslonim da mi pomogne da rešim moje probleme ili me ohrabri i da savet kako da živim sa time sto mi se događa. U toj agoniji, koja je trajala čitavu noć na hladnoj klupi u hodniku, shvatio sam da samo mogu da se oslonim na Njega, Boga, univerzum – kako god to zvali. Problem je bio što u tom trenutku nisam osećao dovoljno jako vezu sa Njim i prosto nije bilo moguće tada na taj način da nađem utehu. To je bio presudan momenat – spoznaja da sam sâm. Ta spoznaja je upalila sve mehanizme preživljavanja i naterala me da se borim. Bio sam sam i znao sam da je jedino On tu, Izvor koji ne umem da dokučim. Koliko je strašna bila ta spoznaja, ali u isto vreme i oslobađajuća. Na svu tu strahotu u neko doba noći su mi ugasili svetlo u hodniku. Ostao sam u mraku. Ima li gore? Mislio sam da ću se ugušiti od urlika koji nije mogao da izađe van. Stegao sam drvenu klupu ispod mene šakama i rekao sebi: „Hajde polako.“ Otvorio sam srce i pokusao da se konektujem kroz njega sa jedinim koji je bio tu. Tu noć sam upoznao Boga i njegovu ljubav. Sutradan sam izašao iz bolnice sa znanjem da sam sâm i da nema potrebe da se ogledam u očima drugih tražeći njihovo odobrenje i pomoć, slušam njihove prekore i mišljenja, brinem o tuđim postupcima i delima. Brinuo sam sâm o sebi, svojim mislima i delima, i znao sam da ću tako biti bolji i drugima. Podršku nisam tražio oko sebe, već iznad i u sebi!

Zanimljivo, ali ti ipak nemaš porodicu… tako je lakše biti slobodan od drugih?

Gledaj, ne možeš proći kroz usku kapiju noseći u rukama glomazan prtljag sa sobom. Međutim, ako ostaviš teret i sama prođeš kroz kapiju, lakše će ti biti da jedan po jedan komad prtljaga uneseš unutra. Ti ne možeš živeti život tvog deteta, muža, sestre… svi oni imaju vlastitu sudbinu i zadatke koje ti ne možeš umesto njih rešiti. Ali daleko im više možeš pomoći ako sama postaneš duhovno probuđena.

Dakle, spoznaja da smo sami i da je Bog uz nas te da mišljenje drugih suštinski nije važno, oslobađa nas tereta da ne radimo ništa zbog drugih, već zbog sebe. Tako slobodni možemo da se prepustimo svom pozivu?

Upravo tako.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Žarko Ilić

Žarko Ilić
Ko sam ja? Samo jedna duša koja pokušava da se snađe na svom putu ličnog razvoja. Tražeći svetlost i hodajući ka njemu ja sam našao svoj mir, spokoj, radost i balans sa svime što je u meni i oko mene. Tu spoznaju želim da podelim sa svima.