24. Avgusta 2019. | 13:24
Početna / Mesečina / Zavera “Vremeplov” – 4. deo

Zavera “Vremeplov” – 4. deo

Nakon obavljenog uviđaja, policija je otišla uz napomenu da joj se obrate ukoliko se još nečega sete. Tek kada ih više nije bilo na vidiku, Paolo je osetio grižu savesti što nije sve rekao. Profesoru su folije toliko važne, i sigurno bi mu bilo lakše kada bi bile pronađene. Šta ako ono što je prećutao omete istragu i skrene je u pogrešnom smeru? Šta ako to onemogući pronalazak folija? Kada bi samo imao više infomacija u vezi sa istraživanjem… Možda bi to pomoglo. Ali profesor je u nesvesti i moraće da sačeka dok se ne probudi.
Neočekivano, Paolo se našao u velikoj zbrci. Ili mu je bar zbrka bila u glavi. Iako je bio vrsan logičar, odjednom više nije znao odakle da počne da rešava ovu mozgalicu. Udahnuvši duboko, prošao je prstima kroz kosu i zaputio se u kafeteriju.
U kafeteriji se sreo sa Sindi, nekadašnjom koleginicom sa studija mikrobiologije i današnjom koleginicom na Institutu. Prišla mu je hitro, ozbiljnog lica.
– Kako je profsor? – pitala je bez pozdrava. Sindi je nekada bila profesorov asistent, dok je nisu premestili na odeljenje za Dečju patologiju, pod patronat direktora Smita. Šuškalo se da je to uradio iz niskih pobuda – napakostiti profesoru, iako pod izgovorom da mu je potreban kvalitetan, najbolji kadar.
– Loše. Imao je napad astme i dospeo u predinfarktno stanje. Sada je u bolnici Sent Meri, na Vest Hilsu. Javiće mi ako se nešto promeni. – odgovorio je Paolo krajnje umorno.
– Kako si ti? –
– Pogubljeno. –
– Čula sam šta se dogodilo. –
Uputila mu je pogled poverenja. Stegla ga je za nadlakticu:
– Smit smišlja kako da te diskredituje. – prošaputala je. Ova vest zatekla je Paola.
– Šta?! – povikao je.
– Ššš.. Dođi da razgovaramo. – uhvatila ga je za ruku i smestila u najzabačeniji deo kafeterije.
– Čekaj me tu. – rekla je i otišla po dve jake crne kafe.
– Izvoli. – sela je naspram njega i spustila se nisko prema njemu.
– Smit te smatra neodgovornim i donekle krivim što su folije nestale. Širi među kolegama priču kako si nepouzdan i neodgovoran i kako će ti uskoro dodeliti manje odgovorne poslove, jer bolje ne zaslužuješ. I ti i ja znamo da to radi u inat profesoru. Ali budi oprezan ubuduće. –
– Kučkin sin! Proklet bio, skot! Izvini.. Jedva je dočekao da suspenduje profesora. Ja mu nisam pretnja… Uh! – besneo je Paolo.
– Suspendovao je profesora? – iznenadila se Sindi.
– Ti ne znaš? – iznenadio se Paolo.
– Ne. Nije ni pomenuo. Stvarno je skot! – kaza Sindi, a Paolu beše simpatično da je čuje kako govori ružne reči. Ona ih nikada nije koristila, čak ni kada je bila besna do histerije.
– Zašto? – pitala je.
– Ukrao je materijal iz Arhive i izgubio ga u opitu. I zlopupotrebio je pristup Banci gameti. –
– To ne liči na profesora. Misliš da mu je Smit podmetnuo? –
– Ne znam.. Moguće. Ne bi me čudilo i da jeste. Ali profesor mi je priznao da je izgubio materijal i … – Paolo ućuta. Verovao je Sindi više nego bilo kome drugom na Institutu, ne računajući profesora, ali u trenutku je pomislio da bi ovako važnu informaciju kakva je postojanje zigota, policija mogla da sazna od Sindi, a da ona i ne zna da je trebalo da je prećuti.
– I? Šta? –
– Izvini, ne mogu da ti kažem. Suviše je poverljivo. –
– Paolo… – povisila je ton kao majka prema detu.
– Sindi.. Ne mogu da ti kažem ovde i sada. I ne bez profesorovog odobrenja. –
– Znaš da vas ne bih izdala Smitu! – prošaputala je glasno.
– Nije reč o Smitu, nego o muriji. –
– Hoćeš da kažeš da suspenzija ima veze sa folijama? –
– Ogromne! Zato sumnjam na Smita. Možeš li da otkriješ bilo šta što bi nam bilo od koristi? –
– Kako da saznam šta je od koristi kad ne znam o čemu se radi? –
– Uh.. Dobro, reći ću ti. Ali, ne znaš ništa kao novorođenče, važi? –
– Smrtno važi. –
– Profesor je napravio zigot čiji je DNK isti kao DNK osobe čija je vlas kose ukradena iz Arhive, a čija je starost skoro 12 000 godina. Ne znam njegove pretpostavke i zašto je bio tako uzbuđen kada je to otkrio, ali sama činjenica je zapanjujuća. –
– Jesi siguran da nije neka greška? –
– Profesor je proverio. Dokaz su folije koje su nestale. Kako dlake više nema, nemoguće je ponoviti postupak. Ali imamo zigot. Pre nego što se onesvestio zarekao me je da nađem folije i inplementiram zigot. Nemam pojma zašto je to bitno. –
– Ko je znao za eksperiment? –
– Ne znam. Mislim da nije niko. Nismo znali ti i ja. Ne znam kako bi onda bilo ko drugi znao. Ali ko zna? Možda je Smit nekako saznao i poslao ljude da ukradu dokaze, kako bi imao valjanu osnovu da ga suspenduje. –
– To liči na Smita, ali nemamo dokaz. – odgovorila je Sindi i ispila gutljaj kafe.
– Potpuno sam zbunjen. – kaza Paolo.
– Polako školski. Za početak prečešljaj profesorovu laboratoriju, vidi da li postoji neki zapis o istraživanju, pregledaj i kompjuter, laptop. Potom idi profesorovoj kući i pregledaj tamo. A bilo bi valjano da i zigot sakriješ negde. –
Paolo je ostao šokiran nakon ovih reči, na pola gutljaja. Polako je spustio šolju i sa titrajem osmeha na licu, uputio joj sumnjičavi pogled:
– Od kad si ti ovoliko nevaljala? –
– Ne zajebavaj se, krupne stvari su u pitanju. Ako hoćemo da pomognemo profesoru moramo da igramo prljavo kao Smit. Ako sam nešto naučila od njega, to je kako se igra prljavo. –
– A struka ništa, a? –
– Pusti sad struku, pričamo o bitnim stvarima. –
– Da, zaboravio sam da ti kažem, muriji nisam rekao za zigot, ni za DNK. Za njih, ja ne znam ništa o istraživanju. Blagosloven bio kodeks. –
Sindi se nasmejala.
– Imamo još jedan problem. – kaza Paolo. – Policija je odnela sve profesorove fajlove iz laboratorije. –
– Dobro, bar si se ogradio. Onda ćemo početi od profesorovog kompjutera. I Smitovog. –
– Molim? – zaprepastio se Paolo još jednom.
– Ti ćeš pročačkati profesorov komp, ja ću Smitov. Da vidimo ima li kakvih korisnih informacija. –
– Devojko, ne prepoznajem te! – rekao je oduševljeno.
– Vreme je da se Smitova podlost okrene protiv njega. –
– Treba te se plašiti. – kaza Paolo.
– Nisi tijoš ništa video. – nasmjala se, ispila poslednji gutljaj kafe i otišla.
Paolu se činilo kao da ga je sunce obasjalo. Imao je svoju početnu tačku u rešavanju mozgalice.

Autor: Jovana Đorđević
Autor: Jovana Đorđević
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Jovana Đorđević

Jovana Đorđević
Rođena u Jagodini 1993. godine. Apsolvent na Fakultetu pedagoških nauka u Jagodini. Pisanjem se bavi od svoje 13. godine. Osvojila je prvo mesto u besedništvu na Učiteljijadi 2015. Njenu poeziju možete naći na fb stranici Sabrana dela-Jovana Đorđević (sabrana su jer su sva na jednom mestu), a od sada ćete biti u prilici da je čitate na Pokazivaču.