23. Jula 2019. | 19:56
Početna / Magazin / Zavičaj, šta je to?

Zavičaj, šta je to?

Ne mogu da razumem ljude koji kažu da nikada ne bi mogli da žive negde drugde osim u tom određenom mestu, njihovom selu, gradu, državi. Ne razumem ljude koji su po njihovom mišljenju trenutno u jednom predivnom gradu, ali ih hvata teška nostalgija za zavičajem. Kažu da ništa nije lepše od tog mesta gde su rođeni, gde su rasli i proveli svoje divno detinjstvo. Osećam se kao osoba sa neke druge planete kad uhvatim sebe u ovom nerazumevanju. Ali, ne, ja nemam zavičaj. Tako kažem. Svi me pogledaju u čudu i pitaju me „Pa, kako to, odakle si ti?“ Uf, mrzim to pitanje. Ne zato što se možda stidim svog porekla ili mi je teško govoriti o tome. Prosto sam se umorila od dugačke priče koju tako često ponavljam. Ali, hajde, ispričaću je ponovo, ovog puta, pismeno.
Rođena sam u Glini, jednom gradu u Hrvatskoj. Kad sam bila mala, taj grad sam doslovce zamišljala poput gline, a onda su mi roditelji objasnili da imena raznih gradova ponekad zvuče čudno, ali svakako ne izgledaju tako. Ipak, pronašla sam grešku u toj rečenici, neki gradovi zaista izgledaju čudno, ustvari bolja reč bi bila čudesno, što asocira na nešto mnogo lepo. Svojih prvih deset meseci života provela sam u Slunju. Do prošle godine samo sam slušala o tom mestu, o tom gradiću. Moji roditelji su se u okolini Slunja rodili, tamo proveli svoje detinjstvo, odrasli, sreli se, zaljubili, izrodili decu i vodili svoj život u svom zavičaju. Eto, tako sam ja poznavala tu reč zavičaj, ali sama nisam mogla da kažem da je Slunj i moj zavičaj, jer nakon deset meseci od mog rođenja, nastala je „Oluja“ i izbegli smo u Srbiju.

I nakon dvadeset i jedne godine, ja sam u autobusu, putujem na Plitvička jezera da posetim očev rodni kraj. Još ne mogu da shvatim da je to bilo stvarno, ali sećam se kako se autobus brzo kretao na tim čudnim vijugavim putevima Korduna. Ne zamerite, ja sam odrasla u Vojvodini, sve što nije ravnica mi je u stvari čudno. I eno ga, neki nestvaran gradić, kao da je izronio iz neke uvale. Stižemo i ulazimo u njega preko glavnog magistralnog puta. Moj prvi pogled na Slunj me je opčinio. Taj grad liči na neko bajkovito mesto, reke koje protiču kroz njega ga čine neodoljivo čarobnim, tako je čudesan. Ne mogu da verujem da je to upravo ona Korana u kojoj se na jednoj slici moj brat i sestra kupaju. Dalje prolazimo i nailazimo na te čuvene stepenice o kojima mi je sestra pričala. Zvučalo je kao da su mnogo veće dok mi je pričala. Gore iznad njih, pa još malo pravo ka središtu grada se nalazila naša kuća, velika, lepa i bela. Sada je motel . Po povratku kući u Srbiju, ponovo sam prošla kroz Slunj, taj bajkoviti gradić. Nemam nikoga tamo, samo sam prolazila kroz njega. A onda sam počela da zamišljam kako bi to bilo da se rat nije morao odigrati. Da li bi danas govorila kako nigde drugde sem u Slunju ne bih mogla živeti? Toliko sam slušala od roditelja o srećnim danima provedenim upravo ovde na tim obalama reka, u okolnim selima kod rodbine, na prelepoj terasi njihove kuće. Zamišljala sam ih kako su se sreli i zavoleli, zamišljala sam svog brata i sestru i to kako ih prva sećanja vežu baš za ovaj grad. I prvi put sam osetila neku nostalgiju, ne znam kako bih to drugačije opisala. Bilo mi je žao. Počela sam da plačem, gorko i iskreno. Ko zna kad ću opet proći ovuda? Zašto ovaj lepi grad nije moj zavičaj? Shvatam sada nostalgiju moje porodice, shvatam zašto se svaka priča vrati nekim prirodnim tokom poput reke, u ovaj grad. Shvatam i neutešno plačem. Ipak posle dugačkog puta i mnogo krivina smiruje me povratak u poznatu ravnicu. Čudno je to kako se bure u srcu smanje čim ugledamo poznati krajolik. Ipak onu lepotu ne mogu baš lako da prebolim.

„Поглед на завичај”,уље на платну, 230×150

Nakon što smo u avgustu 95. godine izbegli u Srbiju, moji roditelji su se selili iz mesta u mesto. Uvek smo bili podstanari, na licima mojih roditelja uvek je mogla da se pročita briga, mada u nekim retkim momentima uživala sam u njihovim osmesima.  Sećam se jedne fotografije gde duvam jednu svećicu sa čokoladne torte, moj prvi rođendan. Roditelji su na toj slici bili nasmejani, sve nedaće u životu nestale su i sreća je bila uhvaćena u jednom momentu. Prvi rođendan dočekala sam u jednom mestu na Fruškoj gori kraj Novog Sada. Od mog šestog rođendana završava se selidba po mestima, nastanili smo se u jednom malom mestu kraj Sombora. Selo se zove Bezdan i ne, nije rupa bez dna, zapravo je predivno mestašce kraj kojeg teče divna plava reka Dunav. Tamo smo uspeli da kupimo kućicu, konačno jedno malo utočište koje smo mogli da nazovemo svojim. Sa osamnaest godina, ovog puta sama, selim se u Novi Sad. Tu sam započela studije i sasvim novi život. Tu su se desile prve velike promene u mom stavu i razmišljanjima. Ipak nisam bila dovoljno spremna da se borim sa samostalnim životom. Fakultet i posao su dve stvari koje su samo malo jače situirane osobe mogle da podnesu. Drugu godinu filozofije na filozofskom fakultetu u Novom Sadu ipak nisam upisala. Žalila sam dugo, potom sam se oporavila. Nakon godinu dana provedenih tamo, dolazim u Pančevo. U Pančevu sam, zaboravih da kažem, već živela, tu sam slavila četvrti i peti rođendan. Pančevo je grad koji sam dobro upamtila i koji mi je ostao u lepom sećanju, u prvim sećanjima. Tu sam prvi put osetila šta znači detinjstvo i kakav je osećaj imati drugare. Sad, kad drugi put živim ovde, moram da priznam da je teže sklopiti bilo kakvo priateljstvo, ali je svakako zanimljivije upoznavati nove osobe. I, eto, u stvari odakle sam ja? Kako se to gleda? Rado bih spomenula sva ta mesta, ali ne smatram da nužno neko mesto moramo nazvati zavičajem. Jednoga dana živeću možda ovde, možda tamo ili ko zna gde, ali sva ta mesta ne bih pamtila da u njima nisam poznavala ljude koje sam volela. Na primer, Bezdan neću pamtiti samo po velikom broju kanala i to što je na severozapadu Srbije i što kraj njega teče dunav, već ću ga pamtiti po detinjstvu, po prvoj pravoj najboljoj drugarici i po kući koju mogu da nazovem svojom, jer tamo su moji roditelji. Sombor neću pamtiti samo po dugačkoj Vojvođanskoj ulici, srednjoj školi na kraju ili početku grada i županiji ili gradskoj kući i muzeju, već po drugaricom sa kojom sam svaki korak od autobuske stanice do škole pa do kafića i mnogobrojnih butika prešla, pamtiću ga po najdražim ljudima sa kojima sam provela četiri godine srednjoškolskih dana. Novi Sad neću pamtiti samo po katedrali u centru, divnoj infrastrukturi grada, keju ili dunavskom parku. Pamtiću ga po svim zadovoljstvima, ali i nedaćama studentskog života. Pančevo neću pamtiti samo po reci Tamiš koja protiče kroz njega, sunčanom satu ili Narodnoj bašti, pamtiću ga po najodgovornijem periodu života punom uspona i padova, takođe po mnogo lepim i srećnim danima i jednoj posebnoj osobi i njenoj ljubavi. Na kraju je jasno, nije važno gde živiš, već kakve osobe srećeš tamo gde živiš i kakve uspomene stvarate. Nema zavičaja tamo gde nema ljudi koje voliš, a dom je tamo gde je porodica.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Koštana Krneta

Koštana Krneta
Rođena sam jednom i tamo, a živim sada i ovde. Dom je tamo gde je porodica, a sreća tamo gde je harmonija. Verujem u ljude, verujem u neke bajke i verujem u pravu ljubav. Najveća ljubav su mi knjige i svaki njihov detalj, počevši od korica, papira i riznice reči koje su sklopljene u impozantne priče, pa sve do autora koji su tu u knjizi, vode nas kroz najrazličitije predele svoje duše. Svi oni su moji uzori i poznati i amateri. I sama volim da pišem. Pišem o svemu, o onome što vidim, osećam i želim. Pisanje je aktivnost koja oslobađa, rasterećuje i unapređuje. Još uvek nisam nikoga povela predelima svoje duše, ali to je svakako moj cilj.