Obešena gumena igračka koja je garantovala gratis vožnju onom ko je dohvati sa ringišpila, pratila je ljuškanje lanaca i korpi. Na travi ispod ringišila slepljenih u jutarnjoj rosi belele su se prosute kokice a poglede je od sebe odvraćao ispovraćani sladoled, šećerna vuna i sokovi, kupljenih od strane dobroćudnog dede koji ne ume da ostane gluv na zahteve svoje unuke.
Protekla je i druga nedelja dana kako je Zabavni park stacioniran iza ambulante u ovom gradskom naselju. Prvih dana su obaveštavali uz pomoć starog, rashodovanog automobila i megafona da su stigli u grad. Koliko god da jedna takva pojava stvara osećaj razdraganosti i euforije, ujutrudeluje vrlo žalostivo. Osim nekoliko pasa lutalica i debelog, neurednog čuvara sa treger majicom, kratkim pantalonama i sandalama koji je zamišljeno sedeo pored svoje kamp prikolice, niko se više nije mogao videti.
Sa druge strane, u to doba, u ambulanti, atomsfera je delovala dosta življe nego u Zabavnom parku. Pacijenti i to uglavnom oni u starijem životnom dobu, presretali su sa snimcima pluća, analizama krvi i raznim uputima svoje izabrane lekare i medicinske sestre ne bi li dobili neku korisnu informaciju ili da bi jednostavno umolili da budu primljeni preko reda budući da imaju neke neodložne obaveze kasnije. Lekari i medicinske sestre, sa istreniranim strogim i neraspoloženim pogledima odbijali su nasrtaje svojih pacijenata. Nakon što bi se dokopali ordinacije, unutra bi popili prvu jutarnju kafu praveći se da ne čuju kucanje na vratima. Toliko dugo slušaju to kucanje da po njegovom zvuku znaju da razvrstaju mrsko kucanje od učtivog, zlovoljno i učmalo od onih nenametljivih, zazorljivih kucanja.
Gumena igračka pokraj ringišpila koju su neki nazivali „patkica“ i dalje se nemo ljuškala u ritmu zvuka metalnih lanaca i korpi. „Patkica“ ili u ovom slučaju velika, zelena, gumena žaba, kao da je čekala nekog novog heroja da je skine i da dan konačno učini uzbudljivim. Dečači, uglavnom oni između dvanaest i četrnaest godina utrkivali su se viseći u korpama da skinu igračku ne bi li dobili gratis vožnju i simpatije kod devojčica. Ponekad, kada bi neko vezao dve-tri gratis vožnje zaredom, ljudi koji vode Zabavni park bi poslali nekog od svojih klinaca na ringišpil ne bi li prekinuli tu novonastalu dominaciju. A budući da ti njihovi klinci odrastaju pored ringišpila i ostalih vrtoglavih, uzbudljivih sprava, lišavanje mušterija pobede bilo je pitanje rutine.
Neurednog, neobrijanog čuvara u razmišljanu je prekinulo kucanje o prozor njegove kamp kućice. Pored posla čuvara on je obavljao i posao vozača šlepera koji je u svojoj prikolici terao rastavljene delove mehanizma Zabavnog parka. Dečakova ruka je kucnula unutar kamp prikolice i to kucanje bi radnici u obližnoj zdravstvenoj ustanovili pojmili kao vapajno kucanje. Tromi čuvar je brzo ustao da odgovori na poziv koji se začuokroz prozor, koji je sprečen da otkrije sadržaj kamp prikolice zeleno-braon zavesom. Kroz par trenutaka je na svojim jakim rukama čuvar poneo svog jedanaestogodišnjeg sina, tankog i niskog dečkića. Dečak je morao u toalet. Da ode sam nije mogao s obzirom da je zaradio teške prelome nogu koje sada krase gipsevi, išarani imenima njegovim drugara koji poput njega vode nomadski život koji im pruža Zabavni park. Dečaka često budi sopstveno vrištanje za šta je odgovoran uvek isti san u kojem on propada u bezdan.To je počelo onog dana kada je po zadatku ušao u vožnju ringišpilom da diskvalifikuje jednog srećkovića, kada se korpa sa njegovim laganim telom otkačila i podarila mu jezivi let.
Nešto kasnije je hvataljka za plišane igračke progutala metalni žeton i uzbudljivi dan u Zabavnom parku je mogao da otpočne.
Željko Žele Jovanović
