20. Jula 2019. | 21:45
Početna / Mesečina / Željko Žele Jovanović: Snevanje pokraj fikusa

Željko Žele Jovanović: Snevanje pokraj fikusa

Valjkasti crv je sebi prokopao put kroz jabuku što je kod mlade sekretarice izazvalo osećaj gađenja. I pre nego što je put ceremonijalno otvoren, jabuka se našla u kanti za otpatke sa sve crvom, jedinim izvođačem radova. U kancelariji su još nešto radili pauk i moljac, pauk iza ormana sa predmetima, moljac u ormanu. Sekretarica se vratila prevrnutoj šolji. Nikako nije mogla da utvrdi da li je ostatak taloga sa muške strane njen bogati udvarač. Isto tako nije mogla sa sigurnošću da utvrdi da li se iza leđa njenog udvarača nalazi njegova bolesno ljubomorna supruga. U čekaonici, pored fino izraslog fikusa sedeo je sredovečni gospodin i radio je ono što se inače radi u čekaonici-čekao je. Nakon što je detaljno izučio uramljenu sliku na kojoj su prikazani konji u galopu, pronašao je novu zanimaciju, a to je brojanje sićušnih plavih golubova na ukrasnim tapetama. Napolju je bilo prohladno, a u čekaonici je bilo toplo i prijatno tako da je čakalac otkopčao svoju jaknu sa dva lica. Brojanje golubova nije bilo naročito zanimljivo s obzirom da ih je u svakom redu bilo po 34 tako da je pre nego što je izbrojao četvrti red znao da će ih na kraju tog reda biti 136. Jakna sa dva lica. Nikada joj nise posvećivao neko naročito razmišljenje, ali sada je valjda imao dovoljno vremena da se pozabavi tom tematikom. Žuta strana je oduvek bila unutrašnja i nikada je nije nosio. Nosio je uvek okrenutu na tamnoplavu stranu. Njegova supruga je to zahtevala zato što se žuta strana više prlja. On bi joj odgovorio da se obe strane podjednako prljaju samo što se na svetlijoj strani, odnosno žutoj očiglednije vidi kada se isprlja a ona bi njemu rekla da nađe neki posao. I uvek tako. Razmišljao je kako bi bilo dobro da i njegova glava poseduje dva lica, da ta lica može uvek da prilagodi situaciji. Napolju je bilo prohladno, unutra je bilo prijatno toplo, prozori su dobro dihtovali, bila je tišina. Zaspao je. „Ma jeste ovo njegova glava, ali on je nekako krupniji.“, razmišljala je sekretarica u svojoj kancelariji dok je prevrtala šolju po ruci i izoštravala pogled ispod nadograđenih trepavica. A u čekaonici se sanjalo. Brze slike su letele tako da je postojala izvesna mogućnost da će njihov let i brzina oboriti spavača sa stolice. Sanjao je bankarskog službenika kako je sa fantomkom na licu došao da opljačka njega i njegovu trošnu, porodičnu kuću. Ne znam kako je znao da je u pitanju bankarski službenik njegove banke kojoj duguje poslednjih sedam rata za kredit s obzirom da je imao fantomku na glavi ali je nekako znao. Na kolenima je klečeo sa svojom suprugom i sa dvoje dece i zajedno su kroz plač molili provalnika da se smiluje i da ih poštedi. Međutim, bankarski službenik odnosno provalnik sa grumenom uglja umesto srca nije imao milosti. Seo je za njihov trpezarijski sto i pojeo je njihovu večeru. Pasulj i kupus salatu. Deca su plakala neutešno, ali su se potajno nadala da taj zlikovac neće zavireti u frižider i da neće pronaći puding od vanile. Možda bi puding od vanile i ostao netaknut da provalnika neko nije pozvao na telefon i dao mu tačne kordinate mesta na kojem se nalazi poslastica. Taj neko bio je nekadašnji direktor onoga čiji je ovo san. Ne znam kako je znao da je u pitanju njegov nekadašnji direktor ali je nekako znao. Provalnik je halapljivo pojeo puding, deca su bila slomljena. Kao jagoda na pudingu u san ulazi i gospođa tašta koja ne strepi zbog prisustva hladnokrvnog provalnika. Ona ljutito ulazi, zalupila je vratima da joj je brava ostala u ruci, bravu je zatim iskoristila da gađa svoju ćerku i da je kritikuje što se udala za takvog nesposobnjakovića. Nekako je kroz dreku njegove tašte čuo još jedan ženski, stariji glas. Bila je to čistačica koja ga zatim munula zogerom po cevanici i koja ga nimalo ljubazno nije zamolila da se probudi i da ide kući zato što se njeno radno vreme završava. U objektu u kojem je čekao na prijem ostali su samo on, čistačica, moljac i pauk. Crv je izbačen u najbliži kontejner, a kasnije će završiti u stomak nekog beskućnika koji će halapljivo pojesti jabuku sa sve njim. Šoljica sa potencijalnim udvaračam je oprana i ona će čekati do sutra pre nego što njena unutrašnjost dobije novi talog i neka nova tumačenja. Fikus će takođe ostati da čeka nekog novog čekaoca a možda i ovog današnjeg, da mu pravi društvo u monotoniji ovog prostora.

Foto: Ivana Todorović
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Željko Žele Jovanović

Željko Žele Jovanović
Rođen 22. juna 1989. u Kragujevcu u radničkoj porodici. Piše satirične i socijalne pesme i priče, pesme za decu i aforizme. Veruje i bori se za ravnopravnost i slobodu.