…U sve pore stare kuće uvukao se miris sarme koja se krčka. U šerpi na tufne, žuti se domaća supa. Mesila je i vanilice…
Ispred Smederevca lenjo se proteže mačka. Nema nikakvo pompezno ime, niti iko zna odakle je došla. Nije ni persijska, ni sijamska, samo obična, domaća mačka.
Na drvnoj stolici staramajka sedi i nesigurnim rukama veze. Ispred nje, na astalu, milje koji je sama izradila. Tu negde je i tranzistor. Prinela je na starom poslužavniku šoljicu kafe, sa penicom. Na rasparenom tanjiriću stoji šećer u kocki. Ukraj stola leži otvoreno pismo; doneo poštar. Koverat može da posluži ako zatreba nešto da zapiše. Drvenom olovkom.
U uglu sobe kredenac, a na njegovom vrhu tegle: najviše slatko od šljiva, a kuvala je i kitnikez. Tu je i poneka flaša sa domaćim sokom od višnje. Sve uredno složeno i zatvoreno celofanom, sa gumicom. Uz kredenac hoklica, na kanabetu jastuče a iznad, na zidu, kalendar. Obeležila je rođendane i krsnu slavu.
Na prozorskoj dasci saksije. Kratke zavese povezane su pantljikom. U ostavi gori sijalica bez lustera, a na policama posuđe i ogromne oklagije.
Da završi s pletivom pa da proveri testo u vangli. Pokrila ga je čistom krpom i ostavila na toplom „da nadođe“. Još samo da skokne u drugu kuću; komšijki su prvoj uveli telefon, pa može da zove „u grad“. Samo da čuje za unuke…
********************************
Poslovna žena dolazi kući. Cipelom sa vrtoglavom štiklom nekako uspeva da zalupi vrata. Ruke su joj zauzete: u levoj je kesa sa gotovom hranom. Nije baš kao domaća, ali poslužiće. Nosi i laptop i ključeve od kola. Negde, iz ko zna koje pregrade u tašni, zvrnda joj mobilni telefon najnovije generacije. Stigla je, usput, da pokupi i stvari sa „hemijskog“. Neće valjda, kao nekada, otkuvavati veš na ringli!
Žuri na piće sa prijateljima. Posle će imati još trunku vremena da se pripremi sutra za „ofis“. Da opere kosu, stavi pakovanje i isfenira se. Valjda će ujutru u 6 naći neki otvoreni salon da, pre posla, sredi svoje duge, zašiljene nokte. Na putu do firme će još da kupi štanglicu sa nula kalorija, da je „drži“ do večere. Posle će ionako morati „sve to“ da sagori na pilatesu… Tek ponekad dozvoli sebi da pomisli na domaće vanilice.
Stan joj je sterilan, minimalistički. Jedna, jedina, usamljena biljka razbija monotoniju. Kao mala, u selu, volela je da zaviruje u saksije. Njena biljka je veštačka. Nema ona vremena svakih sedam dana to da zaliva…
Ima, uostalom, sve što jednoj savremenoj ženi treba: kutak za šminkanje, ormar veličine dnevne sobe i cipelarnik za 600 pari cipela. U kupatilu ogromno ogledalo i ostale nasušne potrepštine: sprave za peglanje i kovrdžanje kose, regeneratore, emulzije i sve ostalo bez čega „ne ide“. Smeje se pri pomisli da su njene bake kožu negovale svinjskom mašću.
Ima i minijaturnu kuhinju. Šporet sa ravnom pločom umesto primitivnih ringli, cakli se kao ogledalo. Ne uključuje se ni za kuvanje kafe. Turska tj. vizantijska već odavno nije u modi. Zamenile su je moderne, instant varijante. Tu je naravno i rerna, koja može odlično da posluži umesto police. Na ono malo slobodnog kuhinjskog prostora, stao je još aparat za brzo zagrevanje vode i Nutribulit.
Na zidovima spavaće sobe poneka polica sa knjigama koje će da pročita čim nađe malo vremena. Slike sa apstraktnim motivima čame u modernim ramovima. Na počasnom mestu pored kreveta, svoje mesto je našla korpica za kučence. Malo je, čupavo i ima roze ogrlicu sa cirkonima.
…Pošto je sve isplanirala konačno može da se uvali u svoju Luj Viton posteljinu. U mislima se prikrada do poslednje fioke stola i do požutelog, starog albuma. Zavučen je ispod svega ostalog, da ne smeta. Ni ne seća se kada ga je donela od roditelja. I dok se lagano uljuljkava u san, osmehuje se, jer je na nekoj od fotografija dobroćudno lice starice, njene bake, domaćice…
Tekst: Katarina Hadži-Minić
