U članku koji je nedavno objavio Daily News autorka Tonja Spens, jedna od zaposlenih u centru za dečji razvoj Braunsvil u Njujorku, razmatra potrebu zaštite mentalnog zdravlja dece u ranom detinjstvu.
Amanda, četvorogodišnja devojčica, sedi na tepihu ispred kućice za lutke u ordinaciji. Pre nego što počne da se igra svetlo mora da bude ugašeno, jer se pod okriljem mraka oseća zaštićeno. A onda, umesto da se igra kao ostale devojčice njenog uzrasta, Amanda tera svoje lutke da udaraju jedna drugu, vrište i plaču.
Amanda je rekonstruisala svoju porodičnu dinamiku onako kako jedino zna – kroz igru – u okviru terapije koju dobija.
Pomisao da čak i tako malo dete može da ima koristi od usluga zaštite mentalnog zdravlja deluje neobično, pa čak i neprirodno. Kako očekivati od predškolca, pogotovo deteta mlađeg od pet godina, da se smesti na kauč i razgovara o svojim problemima sa psihijatrom? Kako da priča o problematičnom detinjstvu, kada ga nije ni proživelo?
Ipak, ovakve usluge zaista postoje i sve više se smatraju važnim i efikasnim vidom podrške emocionalnom razvoju mentalno ugrožene dece.
Mentalni poremećaji mogu da se ispolje od rođenja do pete godine života, a prouzrokuje ih niz okidača kao što su nasilje u porodici, komšiluku, izloženost konstantnom stresu kod kuće, beskućništvo, siromaštvo – ili toksična kombinacija ovih elemenata. Usled nemoći da se nose sa svojim emocijama, mala deca često zauzimaju stav „bori se ili beži“, koji snažno emotivno deluje na roditelje i edukatore. Znaci mentalnog poremećaja lako mogu pogrešno da se interpretiraju, zbog čega su deca koja samo reaguju na anksioznost i stres etiketirana kao nevaljala.
Amanda je korisnik usluga koje pruža novootvoreni centar za dečji razvoj Braunsvil u Bruklinu, na klinici za mentalno zdravlje u ranom detinjstvu. Rad centra usmeren je na pomaganje deci sa mentalnim problemima u jednom od ekonomski najugroženijih delova Njujorka. Dečje siromaštvo u Braunsvilu premašuje opšte stope i iznosi oko 44% u poređenju sa 31% na nacionalnom nivou. Ovo naselje je izvor trećine gradskih slučajeva socijalne zaštite dece, dok je polovina porodica u Braunsvilu živela u skloništima za beskućnike.
Amandina mama odvela je Amandu na kliniku očajna zato što je devojčica stalno plakala. Odbijala je da se igra sa drugom decom, loše joj je išlo u vrtiću i svaki put bi bežala od kuće na prvi znak problematične situacije. Amanda zapravo nije znala da kontroliše svoje emocije; bila je pod velikim stresom živeći sa majkom u sigurnoj kući za žrtve porodičnog nasilja.
Roditelji koji su i sami doživeli traumatično iskustvo – seksualno zlostavljanje, nasilje u porodici, siromaštvo ili druge teške životne situacije – često ne poseduju emocionalni kapacitet da pomognu svojoj deci. Njima se čini da ih beba koja plače preklinje za nešto što ne mogu da joj daju. Pomaganje roditeljima da razviju emocionalne resurse kako bi se povezali sa svojom decom jedan je od ključnih ciljeva zaštite mentalnog zdravlja u ranom detinjstvu.
Copyright: Oksana Kuzmina
U društvu postoji sve veća svest o značaju ranog obrazovanja, iako tek počinjemo da uviđamo važnost zaštite mentalnog zdravlja u ranom detinjstvu. Rezultati istraživanja o negativnim iskustvima u detinjstvu krajem devedesetih godina pokazali su da traumatični događaji u detinjstvu – poput svedočenja ili trpljenja porodičnog nasilja –mogu da dovedu do visokorizičnog ponašanja po zdravlje u odraslom dobu, kao što je pušenje, alkoholizam, narkomanija, što je u korelaciji sa depresijom, bolestima srca i kancerom.
Što ranije identifikujemo i pružimo stručnu pomoć deci sa mentalnim problemima, veći su izgledi da će voditi kvalitetan život kao odrasli pojedinci.
Gradske vlasti Njujorka preduzele su značajne korake kako bi se pomoglo njegovim najmlađim stanovnicima. Nažalost, još uvek je premalo centara za pružanje usluga zaštite mentalnog zdravlja za dva miliona dece mlađe od pet godina koja ovde žive. Gradski komitet za decu Njujorka navodi da Bronks može da pruži usluge zaštite mentalnog zdravlja samo za 1% dece od rođenja do uzrasta od pet godina, kojoj su ove usluge potrebne.
Osim toga, čak i roditelji koji koriste raspoložive resurse često su primorani da odustanu zato što ne mogu da priušte osiguranje koje im omogućava pristup uslugama zaštite mentalnog zdravlja ili im se smene na poslu poklapaju sa zakazanim terminom sastanka sa terapeutom.
Kada se zajednice angažuju – kao što je to učinio Braunsvil – deca kao što je Amanda imaju veće šanse da dobiju pomoć koja im je potrebna, kao i da uživaju u detinjstvu sa puno smeha i svetlosti, umesto da se igraju u mraku.
Izvor: novakdjokovicfoundation.org
