Tamo, u ćošku, je moj meda.
Odmah do njega je i tvoj zeka.
Sećam se kada si ga donela, i rekla:
„Od sada će biti zajedno,
baš kao i nas dvoje“.
♣
A zatim smo seli na naš bicikl
i vozili se do prvog raskršća.
Ti si krenula svojim putem,
a ja ostao tu, čekajući.
♣
Ali jedno, izgleda, nismo znali…
Da me ti možeš naći i negde tamo,
da te ja mogu naći i ovde negde.
♣
Pa zašto onda menjam stalno isti crep,
zašto nadražujem nos tavanskom prašinom?
♣
Zašto posmatram medu i zeku,
zašto vrtim točak našeg bicikla unazad,
zašto krijem svoj pogled od nje?
