14. Oktobra 2019. | 10:24
Početna / Mesečina / Zorica Tijanić: Male snežne pesme

Zorica Tijanić: Male snežne pesme

SA SNEGOM ĆEŠ TI 

Sa snegom ćeš ti
Znam
Doći meni
Treba vremena da osetiš
Da u čekanju ti se moje
Misli predaju

Sa snegom ćeš ti
Znam
Poslati nežnost i strast
Kada pustiš me da kroz reči
ti prođem
Krenućeš željama vođen

Ali ne daju se lako ruke moje
povesti putem na kojem se
vetar sa lišćem poigrava
pa se belim radostima srce
tvoje nada

Čekaš ti pahulje
Da kroz njih mi dodirneš želju
U sneg me kao sumnje baciš
strahove odbaciš

Mašti se daju misli moje
Šaljem ti reči izmišljene
Ti mi odgovaraš
Razgovore nečujne stvaraš

Miris zime u ružine kapi pretvaraš
Dom u proleće snagom gradiš
da me zamkama slatkim
kao dete uhvatiš

Ljubio bi nemire u mojoj kosi
a ja već volim taj sjaj u tvom oku
Ronim u modru pučinu
daleku i duboku

Sa snegom ćeš ti
Znam
Sasvim polako
Kroz dlanove moje
mislima lako

Ali ruke se moje tebi ne daju
Pobeći ću jer uvek zaboli na kraju
zato mi praštaj
i pusti da o ljubavi maštam…

Sa snegom ćeš ti… Znam…

 

AKO ME PONOVO ZAVOLIŠ

Ako me zavoliš ponovo
kroz neka tužna sećanja
Ostaće samo uspomene
sa kojih ćeš obrisati prašinu
ili nećeš naći za potrebno
Pustićeš da sunčano jutro
od njih isplete zlatnu paučinu
i vredeće tako mnogo više

Ljubav je isprva slatka draž
koja se ne daje lako
Zato ne ispuštaj iz ruku – moju
Jer ako uhvatim tišinu za reč
zavladaće tuga
a ja ću otići tamo gde
mirišu daljine po šećernoj vuni
i neću se osvrtati

Ako me zavoliš ponovo
mislim da ti neću dozvoliti
da gaziš po mojoj bašti
i onda kada žuriš
Znaj da neću ti oprostiti
već oprošteno
već ću te ostaviti u čekanju

Na nesreću odrasli
dobro znamo da ne postoji ni drugi
niti još neki put kojim bismo
krenuli

Ako me zaboraviš
Veruj – ja tebe neću
nacrtaću dahom po staklu
nešto što podseća na tvoj lik
Malo srce ću po navici
obrisati rukavom i sakriću suzu
u ovoj svečanoj noći koja nudi sve
osim nas…

 

TRENUTAK ZA NAS

Zadrži snove za sebe
Jedino kroz tajnu čuvaš svoj put
Odavno su ovde posekli breze
i Mesec pod oblakom dršće žut

Želim da izbrišem sa ulica boje
Da jutro ne osvane kroz sunčani luk
Odavno je ovde bez talasa more
i galeb u bezglasju pada u muk

Rasprši boje s nebeske palete
Udahni miris od svanuća svež
uvek je bilo ćutati bolje
jer istina lako sklizne u greh

Zadrži za sebe ono što boli
Ne toči tugu u vinske čaše
Za ljubav ponos nikad ne moli
Heroj bez straha i u ratu voli

Raširi ruke i zagrli vetar
osetićeš slobode dah
Sa usana reči kao sladak nektar
ugasiće ti žeđ ali samo na mah

Izbrojaće oblaci kapi kiše
Tugom žigosani predaju meč
ono što sledi izgovaraj tiše
jer prorok će dati poslednju reč

http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zorica Tijanić

Zorica Tijanić
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.