Mi se više nikad nećemo sresti
jer ne postoji trg u mom gradu
Ne postoji ljubav koja nas je vezivala
– ne postojimo Mi
Na mestu gde smo se poslednji put rastali
Klupa je u bršljan je zarasla
Utihnuo je vodopad na fontani
Na mestu gde ti se pertla razvezala
– ostali smo žedni
Uginuo je samojed Dante
i u mojoj ulici sad zvone zvona
za jutrima koja su nas budila
Ti više nikad nećeš doći u moj grad
i zagrliti moje slutnje
a na mestu gde su utihnuli tvoji koraci
biću tiša od nemog filma
Naša je priča rimejk neke slične ljubavi
koja se završila tako što je ona ostala sama
a on se utešio zabludama
u nadi da će ponovo biti voljen
Mi se više nikad nećemo sresti
jer nije suđeno da se sretnemo
Tebe su putevi odveli u druge gradove
tuđim morima da ploviš
Ja ću ti pisati iz Zaborava
da bude ti lakše
kad me preboliš
Ljubav da prevariš
kad drugu zavoliš…
