Skini taj urok s mojih usana
Koprenu veštih prstiju delo
Ako ti je lakše da me ne vidiš
Ne gledaj me
Svetla je noć
Rekao si da sam ionako mrtva
A ti ne voliš miris leševa
Delova tog nekrologa
ipak ne mogu
ne želim da se setim
Prevarile su te želje
Još uvek putujem
Na liniji 35 moje se strasti bude
poređane kao tonovi
čežnjivo te prizivaju
Na istoj toj liniji si me svaki dan
sahranjivao vraćajući se
pod njenu kožu
Sidajući urok sa noktiju
raspadala sam se lako
Sastavljao si me
u sliku nekog ko se seća
donoseći ono izgubljeno
sa sobom
odnoseći sve ono pronađeno
u meni
Postajala sam lakša dok se vreme topilo
sa mojih bedara
Lakša za nekoliko razočarenja
i dve tri tuge udrobljene u čašu martinija
Razlivene boje na staklu
prislonjen obraz
hladan
prozor zakovan
Ostavljam ti na odlasku
sve ono što si doneo
sve ono što si odneo
Ne želiš da me vidiš
koprenu vešti prsti pletu
ne možeš im ništa
Više se ne pita tvoj razum
Same će me tvoje oči ponovo naći
jer sunce u tebi
sunce je zauvek u meni
Svetla noć ne poznaje rastanke
