Nisam to više ja
moja se senka u tebe pretvara
Nisu to moje oči
Vid u ogledalu odraz muti
I ćuti
Samo ćuti
Tišina može sve čuti
Kiša što dobuje po staklu
koprena je moje tuge
Mirim se i opraštam sudbini hir
Što još jednom te šalje meni
da padnem u vrtlog
utonem u laži tvojih vir
U snu tvoj pogled ranjenog vuka
Uzalud tražim cipele iz kojih si me izuo
Bacam maramu strah da prekrije
U želji da je nađeš
da poljubiš suze na njoj
Pa se budim i potragu nastavljam
nailazeći na čopor
Predvodnik mu samoće tvoje očaj
Nevažnom tebi na značaju dajem
i iznova se kajem
Zadaješ mi poslednji udarac
srcu mome lek izmiče
laka se zemlja duši mojoj
namiče i savršeno oseća i zna
Nisam to više ja
Čekam strpljivo na tvoj znak
u meni se nemiri ko oluje prelamaju
glumim da mogu ti biti sve
ali sa njim nikada više
Ni tvoja ni njegova
Puštam vas ponovo
skrivajući se iza sigurnog zida
iako su rane duboke
žice zarivene ne ostavljaju trag krvi
zarastaju na dodir tvoje ruke
Na levom je ramenu dublji trag
da podseti na slabosti čoveka
Lako ću s tobom
Odavno više ne volim
tu zabludu u sebi
Teško ću s njim
Sa vukom u njemu
Odneo me pogled
i snaga u iskonu samoće
Da li je to znak ili treba
da bežim
On nastavlja put vodeći čopor
pustinje sa sobom
Zašto mi onda namiguje
i ostavlja načete strasti dah
Zar igra je traženja
već na početku prekinut san
prokletstvo u kojem se budim
jer na javi ne mogu više
ništa da im dam…
