PREDUGO TRAJE OVA TIŠINA
Ciklus: Campana Immortale
Svakim zaleđenim dahom te vraćam
žudeći za nesavršenosti tvoje misli
za grehom koji bi osudili
samo da te poznaju
Zvonima te budim
U ćutanju zaspalog dišem
na staklu dahom pišem
pod tajnom naše tuge uzdišem
sećanja ne želim da obrišem
Predugo traje ova tišina
Tamna sazvežđa ugasla
između nas
zalutala u galaksijama
nepronađenim
Mirišeš daljinama na vekove
u kojima si bio jedini moj
Pogledom te ispijam
gde god mogu do sećanja
da dosegnem
Putevi te skrivaju
izgubljen u razumu
koji bi da voli savršeno
kao ruža koja
skrušeno krije svoj trn
a latima bi da melem i postelja
bude
Hladnoćom obavijaš
Vraćam te svakim zaleđenim dahom
strele zabodene iz srca na živo vadim
kap krvi sa ružinog trna me sladi
pa greh za vrlinu dajem
i više se ne kajem
Nepodnošljiva tišina
razbijena zvonima
U nedostajanju sve su boje sive
a tvoja oslepela od beline
čeka da oživi dugu
Zažmuri i obavij ruke oko srca
utopli nadu slušajući orkestar
Note su nosači tuge raspakovanih želja
Našom ulicom odjekuju
tonovi viole i violončela
vetar raznosi zvukove
kao greh sa usana
O kako volim tu nesavršenost u tebi
sve ono što bi osudili
samo da te poznaju
ali srce ne može
jer pamti nežnost
koju si jednom dao
Mirišeš ti na daljine
putujući bez koraka
progonjen izdajom srca
u laži razotkriven
od moje ljubavi
zauvek skriven
http://zoricatijanic.blogspot.rs/
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
