28. Januara 2020. | 20:07
Početna / Knjige / Књига Љиљане Глигоријевић „МИ ЋЕМО ТИ БИТИ НАДА“

Књига Љиљане Глигоријевић „МИ ЋЕМО ТИ БИТИ НАДА“

20150314_090754

 

Љиљана Глигоријевић рођена је у Дарковцу код Црне Траве 1963. године.
Од 1967. године живела је у Житковцу крај Алексинца, где завршава основну школу и педагошку академију.
Од 1987. године ради као учитељ у Црној Трави до данас. На учитељском факултету дипломира 2007. године.
Поезију пише од ране младости и у последњих неколико година, заступљена је у многим зборницима, руковетима и алманасима. Добитник је више престижних награда, повеља и признања. Предано посвећена свом учитељском занимању и педагошком раду са својим ученицима, за само неколико година осваја више од стотину деведесет награда, признања, диплома и похвала на школским, општинским, републичким и међународним такмичењима.
Књига „МИ ЋЕМО ТИ БИТИ НАДА“ посвећена је лику и делу Светога Саве и прилагођена деци школског узраста, објављена 2013. у издању УК-а „РАСКОВНИК“, као њена прва књига.
Један је од најактивнијих чланова Уметничког клуба РАСКОВНИК, Смедерево, а члан је и СКОР-а – Огранак Смедерево, КК „Мирослав Мика Антић“ из Инђије, Удружења балканских уметника из Суботице, Учитељског друштва Лесковац.
Данас живи и ствара у Власотинцу.

 

„Сачувајмо корене како би наши ластари изнедрили плодове
чисттоте, духовнодти, знања…“
Над рукописом књиге Љиљане Глигоријевић
„МИ ЋЕМО ТИ БИТИ НАДА“

„Они који знају истину, морају је пренетии онима који хоће да чују, као упозорење и путоказ спасења у времену „потоњем“, које стоји пред нашим вратима.“

Кад упознате, макар и у случајном сусрету, Љиљану Глигоријевић и проведете извесно време са њом, открићете особу која зрачи радост обојену озареношћу једне племените душе, испољену у погледу, у осмеху, у изразу… Позитивна енергијашто из ње долази, испуниће вас („нека се наше ауре испуне позитивном енергијом која ће обликовати једно целовито нераскидиво језгро“, казаће она у беседи Божија децо, светосавски ластари).
Безграничном љубављу према деци, активним учествовањем у њиховом детињству, одрастању, учењу, покренута је ерупција Љиљанине креативне енергије, коју поседује, веровали, или не, у неограниченим количинама у свету своје ликовне, сценске и списатељске уметности. Срећани су они који су имали и који је имају за своју учитељицу, они којима поклања свакодневене емоције, верно, лирски надахнуто, истински.
Откривајући свет око себе и свет у себи, Љиљана дочарава дечји свет; распирују се у њој паралелно њен дар и њена песничка психологија слична детињим размишљањима.
Упознавши стварност живљења и одговорност коју та стварност захтева, недвосмислено сугерише оно што је проверено, традиционалано, оно духовно и човечно у бити човека, што би првенствено утицало на одрастање, васпитање и образовање; што би било од користи и ученицима, и наставницима, и школи – и, уопште, целом друштву. Зато у први план ставља Светосавље, као један од драгоцених услова одрастања, као врло озбиљну припрему за стварни живот. Ево, дакле, још једне врсне уметнице писане речи која се прикључила раскошноме хору, који од осамнаестог века до дана данашњег, приноси своје дарове Светоме Сави, свенародном лучоноши и националном симболу, настављајући тако идеју водиљу читавог једног народа.
Зачараност перед величанством Савиног дела и готово до усхићености, изазвана дивљењем Савиној упорности и истреајности у остваривањау свих задатака и цљева постављених самоме себи, иде до устрепталости, до духовног заноса. И можда баш то што Љиљанин израз не потиче од непознатог треперења, доприноси томе да јој ниједан жица не звучи неразумљиво, непознато, да не помућује дух. Напротив, после њених речи, стихова, рима, као да сте се росом умили.
Књига „Ми ћемо ти бити нада“, сачињена од беседе посвећене Светоме Сави, духовне песме – химне под називом „Ми ћемо ти бити нада“ и њених нотних записа, есеја о његовом животном путу, драмског текста (игроказа) под називом „Свети Сава и Вук Караџић међу нама“, четрдесет песама инспирисаних Савиним делом и његовим непролазним вредностима у форми традиционалне дечје песме (римоване, духовите, певне), намењена је пре свега деци. Написана оригинално, прилагођено, живо и занимљиво у рељефним сликама, делује илустративно, импресивно и изазовно. Из ње избија топлина, љубав – без које би ова књига била некако сиромашна, празна.
Њена вредност није само у уметничком, већ и у документарном, летописном карактеру, обогаћеном мислима и изразима који верно и објективно дочаравају Савин пут, живот и дело, као важан део на коме почива читава наша култура и идентитет.
Пријатност беседења ои пре свега „певања“, са унапред постављеним циљем, занос бивања и вазнесења у песмама, чедност и чистота самослушања, најмаркнтније су одлике поетске речи Љиљане Глигоријевић, изречене којој ће духовна песма позајмити свој наслов „Ми ћемо ти бити нада“, јер она најуверљивије сведочи о томе да је реч делотворна, испуњена смислом, остаје да светли:

„Светлост нек те обасјава,
Наша лица нека зрачи,
Знањем смо ти ми најјачи!

Ми ћемо ти бити нада,
Јер су наша срца млада…“

(„Ми ћемо ти бити нада“)

Невероватно колико музике, колико ритма бије из сваког стиха, из сваке строфе – просто се расипа из песникове душе.
Повод деци за размишљање, изазов њиховој стваралачкој снази, ова књига на најбољи начин предтавља саставни део књижевне ризнице, искрено и чисто стваралаштво за децу.
Пред нама је, дакле даровит стваралац, страсно обузет лепом духовном речју и поезијом, и имајући у виду досадашњи литерарни учинак ( врхунских награда на конкурсима и њених ученика, и ње саме), с разлогом можемо очекивати већи и жешћи стваралачки ангажман. Књига „Ми ћемо ти бити нада“ озбиљно је већ у том правцу пошла.
Зато се треба радовати што ће се овај рукопис ускоро наћи међу корицама књиге која ће се разрасти попут „ластара“ у неке нове искуствене и мисаоне замахе!

Бабушница, Вера Цветановић,
октобра 2012. песник

Prikaz slikovne datoteke 6.jpg

ЗОРА ЗОРИ

Зазорила зором зора
златокоса, звонка, здрава,
зденац зраком захватала,
засаде зебњом зајутрила.

Закрилила златна зрна,
задихана зове здравље,
замршена зунзорује,
зарад звезда зазорује.

Завитлује зевалице,
замајава звуком зрикце,
зрачи звездом зауздана
заборавом забадана.

Зову зове запетљана,
златицама закриљена,
здравац зрном завезује,
зеленилом засењује.

Зора, зори зазорена,
завијена, зајутрена,
зденцом здравља замотана –
зора, зора забраздана.

 

МЕНЕ ИМА

Зарањам прсте у снену косу
поглед ми лута дубином твога сна,
урањам мисли кроз твоје зене
у кутку твојих страсти, жеља
видим… има МЕНЕ.
Водиш ме нежно и тихо
сплетом тананих жица
путем до твога срца
казујеш пламеном сунца
да оно за МЕНЕ куца.
А онда даље у снове
за руке ме спретно
кроз твоје царство водиш
и душу своју отвараш до дна…
знам да МЕНЕ у теби има –
нисам само део сна.

 

ЖЕНА-МАЈКА

 

Настала је жена…
и постала мајка
лахором љубави изнедрила свет,
вихорима испредала приче
са жељом да се нараштаји
људскошћу диче.
И живи она, траје
попут див-јунака
стамена је, поносна, јака.
Њише и чува, брижљиво мази,
бојажљива је и стрпљива,
на своју дечицу пази.
Рукама нежним опкрилила је свет,
звонком песмом попут птице
прати својих тића лет.
У свакој од нас
жена-мајка, траје и живи
над својим јатом
она се крили
слободу, мир и љубав
за све сања,
благости је пуна
уз божје скуте
чеда своја љуља.
ЖЕНА-МАЈКА

 

ВОДЕНИЦА ПОТОЧАРА

 

Оронула поточара стара
крај потока душу сад одмара,
присећа се како некад беше
па од туге груди заболеше,
срце туче, туга њега слама
нема више некадашњих дана
кад је млела без престанка дуго,
окретала и слушала приче
до касно у ноћи
веселога чиче.
Тајне крије са далеких гора,
са ливада, пашњака и река,
из врбака, из шљивова прућа
кад је млела непрестано
од свитања до сванућа.
Успомена на срећна времена…
Сад је сама, оронула,
тиха, скамењена.

 

 

ВИНО И ЖЕНА
У вину се истина крије
у жени чувство најмилије,
вино нам крепи душу
и даје снагу,
а жена љубављу својом
буди живот и наду.

Но опрезан човек мора бити
са којом мером ће вино пити
и како жену освојити,
мора пут љубави знати
и уз чашу рујнога вина
срце јој дати.

Жена је живот,
зора, свитање, јутро,
дан, сутон и тмина…
а вино румено, црно, бело
је пиће којим дише
ИСТИНА.

 

АКО МЕ НЕ БУДЕ БИЛО

 

Ако ме не буде било
не остављај букет на мој гроб,
тишина нека око мене јечи,
јер она зна моју бол
и тугу да лечи.

Ако ме не буде било
не размишљај шта је требало рећи,
смирај ћу наћи
у звездама окићеној ноћи
и сневати о изгубљеној срећи.

Ако ме не буде било
схватићеш животну истину праву,
а ја ћу негде у тишини,
сасвим сама… грлити уснулу траву.

Ако ме не буде било…

 

ХЛЕБ

 

Жарко сунце таласа житна поља
која су као море злата
у коме се клас са класом
тананом руком за друга хвата.

Зрна су једра и зрела
препуна је златна круна,
комбајн вешто обара класје
зрнаца је свака врећа пуна.

Одлази житио до спремних
силоса и амбара,
а онда ће весели млин
за њих своје срце да отвара.

Играће игру са мноштво малене деце
из царских златних круна,
вештом ће их руком самлети
настаће од њих купа брашна пуна.

А онда вредне руке мајстора славних
што целе ноћи о нама брину,
од тога брашна умесиће тесто
које ће замирисати околину.

Пекара као колевка хлепчића белих
ређаће векне као бебе мале
које ће у јутарњим часовима проходати
и са нама збијати шале.

Од зрна, брашна, теста до хлеба
дугачак је пут и много труда треба,
живот је у сваком хлебу записан
зато га требамо сваки дан.

 

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKA

UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKA
Nevladino i neprofitno udruženje, osnovano na neodređeno vreme, radi ostvarivanja ciljeva u oblasti savremenog kulturnog stvaralaštva i to kroz književnost, slikarstvo, fotografiju, muzički i scenski angažman, sa posebnim osvrtom na afirmaciju mladih u cilju održivosti i unapređenju postojećeg i kreiranju novog kulturnog života društvenih zajednica na Balkanu.