Bejasmo li mi, ono, nekad braća?
Bogami, jesmo!
Pa šta bi to?
Ništa. Bi šta bi.
A jesmo li još uvek braća?
K’o što vidiš, nismo.
A što, pobogu?
Zato što smo braća. Nismo muž i žena, pa da se razmnožavamo.
Znači… danas jesmo, sutra nismo?
Baš tako! Ako smo braća žene nam nisu sestre. Ako mi trpimo zbog njih, ne moraju i one zbog nas. Neka bar one budu srećne, ako mi već nismo.
A ’oćemo li opet biti braća?
’Oćemo, kako ne! Čim nam žene postanu sestre.
A što ih ne bismo posestrili. Nek’ budu sestre, šta fali?
Jes’, pa da mi jedan drugome oči iskopamo. One da se goste, a mi da se glođemo. Ovako je bolje, svako jede iz svog tanjira, svako spava sa svojom ženom, i mir u kući.
A kad bismo mi njih najurili?
Pa da se u’vatimo ruku pod ruku, k’o dva pedera?
Ne, no k’o braća.
Kasno je sad da budemo braća.
Kako kasno, majku mu! Rodila nas jedna majka, podigla nas jedna kuća…
Al’ htedosmo svaki svoju ženu.
Jebem ti božju ženu… šta učini od čoveka! A kako bi bilo…?
Ne vredi.
A što ne bismo…?
Ne vredi…
A kad bi nekako…?
Ne vredi. Mi smo bivša braća, a one su naše žene doveka.
I šta ćemo sad?
Ništa. Ženicu pod ručicu, pa svaki svojoj kući.
Znači… nema nade.
Ima. Al’ ne smem da ti kažem.
A što pobogu?
Da ne postanemo opet braća.
A što pobogu?
Onda ćeš ti poželeti moju ženu, pa ću ja poželeti tvoju ženu… I onda opet nismo braća.
Nego šta smo?
Stoka.
E…jbg!
