Bila je noć. Pokazala mi je put. Rekao sam joj: „ Hvala“. I bila je opet noć. I opet mi je pokazala put. I opet sam joj rekao: „ Hvala“. I tako je trajalo. Noćima, sedmicama, mesecima. I što je više vremena prolazilo, shvatao sam da se sve više vezujem za vreme provedeno sa njom, nego za nju. Da je i ona shvatila. Pokazala mi je.
Delovalo je to nekako čudno, skoro kao prestanak čarolije. Pokazana i prikazana stvarnost zna često da razočara i da u potpunosti razotkrije magiju. Magiju, za kojom svi čeznemo, koju svi želimo. Lepotu mističnosti.
Veliki cirkuski šator. Golubovi i zečevi koje ruke veštog mađoničara vade iz šešira. Pravo niodkuda. Lepet krila golubova, poskoci zečeva, gromoglasni pljesak i ozarena lica veselih ljudi. Graja, neverica i opet aplauz. I još jedan golub, još jedan zeka.Još jedan aplauz.I svi znaju da je trik, svi znaju da nije stvarno.I svi jedva čekaju da cirkus ponovo dođe.
Jeste, pokazala mi je nestvarno. I uživao sam u tome. Shvatio sam da čarolija, iaoko sama po sebi nestvana, u stvarnosti može postojati i trajati. Čarolija se može stvoriti, može osetiti i može spoznati. I, kao takva, živeti i trajati bez težnje da se i ona, poput svih logičnih, za ljude praktičnih stvari, takvom i učini. Jer, onda će nestati. Istopiće se kao pahuljica na ispruženom dlanu. Nestaće poput nestvarne ljubavi.
Znam, bila je moja pokazivačica. Njena uloga i njeno mesto više ne postoje. Sada samo postoji put kojim hodam i cilj ispred mene. Plamti i sija, bukti i blješti. Žarom žar ptice koja čeka da bude izvučena iz šešira veštog mađioničara.
